Насловна Почетна Словеначко крваво прољеће 1945. године (3): Стријељани два пута, јаме трагови нове...

Словеначко крваво прољеће 1945. године (3): Стријељани два пута, јаме трагови нове комунистичке вјере!

Откопавање истине у Србији је, дакле, започето. Све жртве добиће право на гробно мјесто. Ускоро би требало да се оствари тјешња сарадња са словеначким властима ради откривања и обиљежавања гробница у тој земљи, у којима су страдали становници Србије. Војници и цивили. И то, након што је свијет обавијештен да је Други свјетски рат завршен.

А да ће бити и те како потешкоћа у том обимном и сложеном послу, не само када је у питању Србија, потврдио је историчар др Бојан Б. Димитријевић:

– Откривање истине о свим догађајима послије Другог свјетског рата, нажалост, неће ићи нимало лако, јер једноставно не располажемо адекватном архивском грађом. У то сам могао да се увјерим и као члан комисије за проналажење гроба генерала Драже Михаиловића. Пред крај и непосредно послије завршетка рата није ни вођена адекватна архивска грађа. Затим је услиједило и систематско уништавање докумената у два таласа, одмах послије рата и касније у времену слома Ранковића. И даље могу да се пронађу одређени небитни подаци о раду тајних служби, али не и докази о убиствима. Плашим се да нећемо наћи документоване потврде о свим злочинима.

А како се бар приближно може доћи до имена страдалих, како у Словенији, тако у Србији, Црној Гори, Босни и другдје, током Другог свјетског рата, као и послије његовог завршетка, показује предлог историчара Предрага Марковића. Он сматра да је попис становништва прилика за то.

– Никад нисмо пописали наше жртве. Државни попис има разноразне рубрике, међу које бисмо могли да уврстимо и рубрику – жртве у ратовима. У сваку кућу ће тада ући статистички обучени људи и то је права шанса да се тај посао квалитетно уради. И да најзад престанемо да лицитирамо бројевима – сматра Марковић.

Марковић даје предлог за Србију. Зар исто не може бити урађено и у свим бившим југословенским републикама, односно тамо гдје је то потребно.

Аутор овог фељтона забиљежио је шта су о овоме говорили, пре смрти, неки наши знамјенити ствараоци.

Пјесник Слободан Ракитић је тврдио да смо дуго живјели с дубоко закопаном истином о невиним жртвама комунистичког терора послије Другог свјетског рата. “А ћутање”, говорио је он, “о тим жртвама је њихова друга смрт и још већа неправда. Јер ћутање је стално умирање… Нема већег гријеха него не сахранити мртве и не знати ни гдје су им гробови. То је и морални и Божји закон.” Академик Милорад Бата Михаиловић, један од највећих српских сликара који је живео у Паризу, наглашавао је да би био гријех да се то питање запостави, обесмисле разлози и гробови не обиљеже. Јер, “убијени су људи који припадају једном народу. На тај начин је и народ убијен с њима. Никад народ није сам измислио своја политичка мишљења, него моћнији од њега, они који владају, који су га тјерали да изабере пут… Гријех је да не оставимо траг својим мртвима. Јер наши мртви никада нису били против народа.”

А шта ће се дешавати по овом питању у Црној Гори, о чијим грађанима, који су махом ликвидирани, када је већ рат био завршен, по словеначким планинама, јамама и јаругама, о којима говори ова књига? Редосљед би требало да буде исти као и код Словенаца, и као у Србији: на потезу су држава, објективни историчари, како би коначно била исписана једна овећа страница која недостаје у уџбеницима историје. И овдје и у цијелом региону, како данас називају екс-Југославију. Страница која значи и крај подјелама и новим неспоразумима који на партизанско-четничкој подјели почну редовно када дође до неких других невоља, које с прошлошћу и немају везе. Али, као да је ово – бар до сада – било тако идеална матрица за свађање и диобе. Коришћена редовно у дневнополитичке сврхе, што је колико жалосно, толико и трагично за народ који себе сматра виолентним и спремним за живот у друштву народа који су одавно помирили своје ратне противнике.

Видак Рајовић, из Краља у андријевичкој општини, који је “од села до села” биљежио имена изгинулих у крвавом грађанском рату од 1941. до 1945, у уводу у своју књигу “Васојевићи без краља и отаџбине”, поводом братоубиства, неокајаног гријеха, “затамњења које се преноси с кољена на кољено”, каже: “Партизани погинули од 1941. до 1945. у послијератном периоду забиљежени су, славом овјенчани, подигнути су им споменици на мјесту погибије, гробови окићени цвијећем и вијенцима, а штампа је славила њихова дјела.

“Насупрот томе, сваки погинули четник убијен је по два пута: први пут стријељан од партизана, а други пут је забрањено законом да се помиње његово име, да му се обиљежи гроб… Гробови су остали без имена очева. Диктатуром је требало избрисати свако име и убиједити најближе чланове фамилије да ти људи нису ни постојали.”

У војном и политичком врху оба сукобљена покрета налазио се знатан број људи из Црне Горе. У најужем руководству Народноослободилачког покрета били су: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Светозар Вукмановић Темпо, Митар Бакић, Арсо Јовановић, Рифат Бурџовић, Велимир Терзић, Саво Оровић, Пеко Дапчевић, Радован Вукановић, Сава Ковачевић Мизара, Будо Томовић, Блажо Јовановић, Саво Бурић, Божо Љумовић, Перо Ћетковић, Љубо Вучковић, др Нико Миљанић, др Обрен Благојевић, Радоје Дакић, Велимир Јакић, др Симо Милошевић, Драгиша Ивановић, Андро Мугоша, Ђоко Пајковић, Стојан Церовић, Никола Лекић…

У четничком покрету Драже Михаиловића црногорске јединице представљале су њен најборбенији дио. У њему су се налазиле истакнуте војне личности, као што су генерал Блажо Ђукановић, пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић, мајори Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, Милан Бандовић, Лука Балетић, Саво Вукадиновић, Љубо Вуксановић, Јаков Јововић, Арсо Петровић, Бећир Томовић… Према томе, оба покрета су била у знатној мјери заступљена кадровима из Црне Горе, и то истакнутим личностима. Све је то продубљавало неспоразуме и сукобљавање, јер су се многи у почетку неопредијељени поводили за истакнутим појединцима или су због њих прелазили на “другу страну”, без јасног програмског или идејног опредјељења. Посматрано у том контексту, може се, донекле, схватити однос црногорских партизанских јединица према заробљеним црногорским четницима, али не и оправдати.

“Од Јевреја смо морали научити да наши, властити мртви, морају прво бити побројани”, упозорава прослављени редитељ Емир Кустурица. “По сваку цијену, без обзира на идеолошку страну којој су припадали. Ако су се уопште приклањали супростављеним идеологијама и били у могућности да бирају страну”.

“Тада се не би могло десити да се лицитира са бројем мртвих у Јасеновцу. Зато, праве чињенице о овом ужасном логору читамо из енглеских уџбеника јер је ‘на овим просторима’ сав тај ужас релативизован, замагљен лицитирањем бројем убијених… Нема сумње да су комунисти послије Другог свјетског рата чинили злочине, али је мој став да се зло догађало прије због нашег менталитета и ћуди, него због идеологије. Најпрецизније, убијали су због идеологије наслоњене на нашу злокобну ћуд.”

Много грађе је уништено. Можда и због тога да се не сазна истина и да се не призна злочин

Последице рата у Југославији, и посебно у Црној Гори биле су веома тешке, стоји, између осталог, у фељтону недјељника “Монитор” – који је рађен по књизи др Бранислава Ковачевића, крајем прољећа 2009. – Још су их више увећавале ликвидације послије рата. Разорен је грађански морал, пренебрегнут правни поредак, настрадала је окосница домаћинских газдинстава, умањена биолошка супстанца народа, промовисана сила над правом и правдом, демонстрирана је “револуционарна правда”, као врховна и неприкосновена, која је била изнад хуманизма и права, увјерена да “побједнику не суде”. Све је подсјећало на познату мисао Жан-Пола Сартра: “Пакао су други људи”.

Историчар др Бранислав Ковачевић, објашњавајући мотиве за своју књигу, између осталог, каже:

– Отварање табуисаних тема и постављање питања, ма колико било провокативно и изазовно, оптужујуће, има само један циљ – истину. Да се сазна истина о времену, збивањима, људима, земљи, њеној прошлости, жртвама и да се, посредно, подучимо и поучимо у откривању путева будућности. Слобода је у истини. Циљ, није, дакле, у оживљавању авети Другог свјетског рата, у условима када потомци, и не само они, једнострано и тенденциозно за сва зла оптужују Комунистичку партију с Брозом на челу. Уосталом, историја је показала да су на крају сви поражени. Зар је побједа над дијелом сопственог народа побједа?

У свом посљедњем интервјуу, који је дао “Монитору” (умро је 5. јуна 2009.) др Ковачевић, на питање зашто је словеначко прољеће у Црној Гори било деценијама тема о којој се “мало писало, а још мање говорило”, каже:

– Репресивна идеологија наметала је заборав ћутањем. Вријеме је да се догађаји назову правим именом, признају заблуде, злочини, иако то неће помоћи мртвима, али може бити љековито за живе… Многа документа су још недоступна историчарима и апелујем да се отворе архиви. Постојали су спискови четника и оних који су са њима одступали, али се не зна гдје се налазе, ако су сачувани. Много грађе је уништено. Можда и због тога да се никад не сазна истина. Нико неће да призна свој злочин. У Црној Гори све се смије рећи само не истина. Интересовање стручне јавности поклапа се са процесом детабуизације историје, односно питања која су до јуче била прекривена тамом. Вријеме намеће захтјев да се омогући сазнавање истине о ономе што се дешавало на југословенским западним границама у зиму 1944/1945, и у прољеће 1945. Треба утврдити истину о судбини више хиљада наоружаних црногорских четника и бројних избјеглица који су крајем новембра 1944. напустили Подгорицу. Истина се сигурно неће сазнати све док архиве остану забрављене.

У поменутом интервјуу, др Бранислав Ковачевић, износећи податке до којих је дошао у својим истраживањима, каже да у грађи о “четничким снагама којима је командовао Павле Ђуришић”, као и о дјеци, женама и старцима који су се налазили заједно са њима у колони која је кренула из Црне Горе према Словенији, наводи се да их је било 7.500, 11.000 и 12.000. “Из извора које сам користио не зна се судбина 2.500 рањеника и болесника које је Ђуришић оставио при покушају пробоја. Не зна се ни колико је четника емигрирало преко границе и нашло се под назором савезничких снага, колико их је побијено у Словенији, нити колико их је ликвидирано у такозваним маршевима смрти. Пет пута је рађен попис жртава рата, али у тим списковима нема ниједног страдалог четника! Они једноставно не постоје.”

На историјска питања зашто су црногорски четници кренули на далеки пут и ко је наредио њихову ликвидацију на западним границама, др Ковачевић, одговара:

“Одлуку о напуштању Црне Горе донио је Павле Ђуришић, заједно са својим Националним комитетом, на позив Драже Михаиловића. Та одлука је почивала на погрешној процјени да ће се савезници искрцати и сукобити са снагама народноослободилачког покрета, односно да ће доћи до сукоба између СССР и западних савезника. Уз то ширила се пропаганда да партизани убијају све који су сарађивали с окупатором.

“Тачно је да се не зна ко је формално од југословенских главара издао наређење за ликвидацију тих људи који су се предали или од стране Британаца изручени пошто су четири дана раније, 15. маја 1945, обустављена непријатељства и предано оружје, а они су се налазили у логорима западних савезника, односно Британаца и рачунали да је за њих рат завршен. Међу њима је било и ратних злочинаца и доказаних сарадника окупатора, али највећим дијелом људи ни кривих ни дужних, које је завела пропаганда о комунистичким злочинима и одмазди и који су жељели да дијеле судбину својих родитеља, мужева, браће, сестара… Одлуку о ликвидацији могло је да донесе само највише партијско и војно руководство побједника.”

“Указивањем на узроке страдања”, наводи даље др Ковачевић, “ни у чему се не оправдавају поступци Британаца и одмазда партизана. Напротив! У питању су непримјерени и ничим оправдани злочини. То потврђују бројни документи и свједоци. Према ратном праву заробљеници се не смију убијати без суђења. Док се намеће безброј логичних питања о тим догађајима, одговор је само један – убила их је политика. Неко мудар већ је рекао да је убиство једног човјека злочин, а убијање великог броја људи – политика”.

Др Бранислав Ковачевић је, попут његовог словеначког колеге др Митје Ференца, који је апеловао посебно на власти у Црној Гори, али и у осталим бившим југословенским републикама, да отворе архиве, али и остваре сарадњу са словеначким властима које откривају и обиљежавају гробнице, испало је аманетски, оставља поруку “да нико нема право да таји нешто што се догодило, тим прије што ни налогодавци, ни егзекутори више нису на власти, већина ни у животу”.

“Даљим одлагањем”, поручио је црногорски историчар, “ништа се не добија, али се постиже супротан ефекат од жељеног. Зар шездесет и више година послије трагичних догађаја породице убијених немају право на истину? То је несумњиво болно питање. Садашњи властодршци немају никакве везе са почињеним недјелима. И зашто онда одлагати право на истину?!… Стога још једном истичем потребу да се што прије отворе архиви, да се учини доступном сва документација која може указати на судбину тих људи. Ако је раније власт плански и смишљено репресивном идеологијом уливала страх и наметала заборав ћутањем, актуелна власт не носи такву хипотеку, и баш због тога у име хуманизма и свељудских вриједности, у име идеје слободе, истине и правде неопходно је сазнање о свим тим догађајима, ма колико било болно и тешко. Дух времена прописује нове стандарде и ту чињеницу требало би прихватити без противљења и опирања, уз толеранцију и подједнако поштовање традиционалног и новог. Истина је у цјеловитости, не у фрагментима. Истина – једино достојанство”.

Партизанско-четнички сукоб није био само идеолошки, већ и генерацијски, класни, грађански, братственички, лидерски, сеоско-градски, племенски, престижни… У њему се назирала могућност за промјену дотадашњег положаја, нарочито оних који су били на маргинама живота: очито је било настојање да се измијени дотадашњи систем вриједности и заузме нова позиција у друштву. Све су то били изазови којима се хитало у сусрет без обзира на цијену коју је требало платити. А она је била веома висока.

Тумачи “нове вере”, оставиће крваве трагове у јамама и необележеним гробницама у Словенији

Последња ратна јесен, четврта по реду, бијаше пуна влаге у чијим густим праменовима се крило бреме неизвјесности. Нарочито за оне који нису љубили комунизам, па су, иако у добром броју неокрвављених руку и чистих душа, већ били означени у својим срединама као непријатељи земље и народа. У вокабулару појединаца, који ће постати “својина” и важних другова на власти, али још више “правовјерника” којих је, како се рат ближио крају бивало све више, биле су ријечи попут ових: окупаторске слуге, издајници и изроди, пета колона, кулачка олош, кокошари и јајаре, макаронаши и подрепаши… Комшије и дојучерашњи пријатељи, а нарочито они који су изненада, из ладолежишта у којима су провели рат и беспосличења, аполитичности и неборбености сваке врсте, постали “ослободиоци”, борци за ново доба и “право” и “праведно” сјутра, протагонисти, сљедбеници идеја “великог октобра” и тумачи “црвених мисли” на терену, напросто су се утркивали ко ће онима који су вјеровали у Бога и монархију, надјенути ново, погрдније име. Сматрали су да тако најбоље помажу револуцију о којој су тек понешто чули, док су за ратних година више знали о црној берзи и крађама, него о било чему другоме. Но, једно су добро осјетили: комунисти ће доћи на власт, а за тај тренутак се ваља спремити.

И док су се освједочени антифашисти, они који су се борили против окупатора током рата и са црвеном звијездом на капи, иако многи и нису знали готово ништа о комунизму, па им нова идеологија и није заробила душе, а с њима и ученији комесари, налазили подаље од села и вароши Црне Горе, ослобађајући град за градом, увећавајући тако слободну територију (формирајући, дакако, одмах своју власт, јер је уз рат, или у рату изведена и социјалистичка револуција) саморегрутовани, али и “постављени” тумачи марксизма и бољшевизма, о чему су знали толико да су и имена вођа и главних идеолога дијелили на слогове и погрешно изговарали, осјетивши да је дошло њихово вријеме, нису се задржали само на вербалном терору. С “побједничким” пјесмама “Носим капу са три рога и ратујем против Бога”, “Не вјерујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса”, упадали су у цркве, пријетили мирним сеоским радишама, побожним домаћинима и њиховој чељади, узимали “вишак” стоке, хране и нарочито пића, наговјештавајући паклену “црвену освету”. Нису се либили да ту и тамо, ноћу, што је тако одговарала њиховим “акцијама”, ликвидирају по којег старца и старицу, жену и домаћина, па и оне млађе који им нису били по вољи. Најчешће зато што нису прихватали њихове “побједничке” пјесме. Такви и њима слични протагонисти у суштини једне племените идеје о свеопштем братству, свеопштем заједништву, једнакости и правди, показаће вријеме, били су управо њени гробари. Наравно, њих никако и не ваља посматрати изоловано, јер ће ликвидације, углавном невиних, које су учинили, и најчешће лажна шпијунирања новој власти, убрзо показати да су радили у садејству са онима који су наређивали и одлучивали. Комунизам ће, по оцјенама многих, пасти прво тамо где је и рођен, истовремено и около, јужно и западно од СССР-а, дакако и на нашим просторима углавном зато што “добро није рађено на добар начин”.

Остаће, нажалост, крвави трагови тумача “нове вјере”, јаме безданице и необиљежене гробнице браће којој је организовано “рафално суђење”, тамо далеко од својега мора и гора. Углавном у шумама Словеније, чиме се и бави овај фељтон.

Те кишовите и снијежне јесени, коју ће смијенити крваво прољеће, исход Другог свјетског рата је био углавном познат. Црвена армија је убрзавала свој побједнички пут ка западу, Њемци су се увелико повлачили из Црне Горе, али и с других подручја, савезници, они који су и сами зазирали од комунизма, на западним фронтовима су преузели главне положаје. Но, убрзо ће се показати да неки од њих, нарочито Енглези, не зазиру баш од комуниста, нарочито тамо где су они ратујући извели и револуцију и нови поредак. Лондонски радио ће, за највећи број антикомуниста у Србији, Црној Гори, али и другим крајевима прве Југославије, 12. септембра 1944. тачно у двадесет часова емитовати говор краља Петра Другог Карађорђевића. Врховни командант Југословенске војске у отаџбини свим припадницима те војске, али и “свим драгим поданицима” наредио је да “се уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом… која је једнодушно призната од наших великих савезника – Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке…” Главнокомандујући Јусгословенске војске у отаџбини, ђенерал Дража Михаиловић ће казати да нам је краљ задао страховит ударац, који се нарочито одразио на колебљиве војничке старјешине, да би нешто касније био клеветнички оштар: “Најтежи и најстрашнији ударац задао нам је краљ чијим смо се именом заклињали, Бог и народ нека му суде!” Из Италије, у којој се тада налазио, Живко Топаловић, предсједник Централног националног комитета ће говор младог краља оцијенити “судбоносним за пропаст десетина хиљада људи у Србији, али и за њега лично и за монархију.” Дакако и у Црној Гори, међу антикомунистима шок и невјерица. Предраг Цемовић, иначе блиски сарадиик четничког команданта Павла Ђуришића, записао је да су Ђуришићеви четници били констернирани, дјеловали су као паралисана маса, али су најтврђи тада запјевали: “Чича Дражо, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”.

Говор краља Петра, који је по наводима неких савременика био прије наступа затворен у подрум и приморан од стране Винстона Черчила на такав иступ, збунио је и те како и оне који нису носили пушке, али су били поборници монархије – свештенике, интелектуалце, обичан свијет који у комунизму није видио срећу која је увелико прокламована и прије те ратне јесени 1944. године.

У предговору књиге “Пуцај, рат је завршен” Сава Греговића, аутора овог фељтона, Матија Бећковић је написао:

– Живих учесника грађанског рата готово да више нема, али ровови су остали незатрпани и рађају ровове – наследнике. Из тих ровова не може се више ништа што већ није безброј пута речено, па ипак се још увек понеко јави да разгребе рану у страху да не зарасте. И после више од пола века можемо унапред погодити ко ће шта рећи на ову тему. Рат с покојнима нико није добио, јер га покојни не воде, имају времена да чекају своју правду, а земља се не може смирити док је не дочекају. Под земљом су се и завађене војске помириле па је ред да их следимо и на земљи.

Извор: Текст је преузет са фејсбук стране „Покрет обнове Крањевине Србије-Пожаревац“

Најновији чланци

Погубна црногорска култура. Ниједан истакнути културни стваралац није Србин!

Из Министарства културе и медија Црне Горе најавили су да ц́е размотрити могућност да се измијени Уредба о критеријумима и начину додељивања статуса истакнути...

Поводом празника Светих мученика у Ефесу: Болесне исцјелите, жалосне утјешите!

СУСРЕТ СА СВЕТИЊОМ СВЕТИХ СЕДАМ МУЧЕНИКА У ЕФЕСУ                                 Поводом празника Светих седам мученика у Ефесу, доносимо фотографије и дјелове из путописа блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског...

Када полиција саслушава: Сумњива безбједносно г…… мотка!

Звони ми мобилни јуче, тачно у 16:34! - Добар дан! Да ли је господин Росандић? - Да! Изволите! - Овдје Момо П. из ЦБ Подгорица! Хтјели смо...

Ђорђије Блажић: Због гласача Подгорица не жели Зету!

-Јасан је циљ и позадина да Главни град практично не жели да у свом саставу има Зету, него да је на силу формира као...

Сергеј Шојгу: Операције у Украјини планирају се у Вашингтону и Лондону!

У НАТО нико нема сумње да ће Русија остварити све циљеве своје специјалне операције у Украјини, рекао је Сергеј Шојгу на Московској конференцији о...