11. Централизованом тзв. планском привредом остварена је највећа могућа концентрација надлежности државног и партијског врха над економијом и производњом. У таквим условима од евентуалне одлуке на врху до њеног извршења протиче увијек онолико времена колико је неопходно да оно што се хоће усљед темпа општег прогреса изгуби сваки смисао.
12. Одбацивањем тржишне економије нестало је мјерило о реалној вриједности: рада, роба, услуга, културних и јавних добара. Цијену свему одређује апарат помоћу иделошке парадигме. Сходно томе, начело „свакоме према раду“, постаје обична фарса. Једино што општа немаштина и духовно сиромаштво алармно упозоравају.
13. Правни поредак је адаптиран интересу партијског врха а не грађанства. Човјек, појединац, грађанин искључен
је из закона, уколико његово приватно право дође у сукоб са интересом државе. Судство је неслободно и представља јавну експозитуру партије. Тако се судије углавном бирају из редова полиције. Закони су преточени у интерес класе (видјети: Лењин – Држава и револуција) не служе правди већ моћи. Непрецизни, мултиплицирани и међусобно супротстављени закони уносе неодређеност, сасвим циљно и дириговано и то у мјери која је неопходна да се уставно-правним средствима осигура трајност бесправља. У легислаторном смислу свако може бити крив или прав независно од постојања инкриминисане радње. Масовни логори у Сибиру, културна револуција у Кини, стратишта у Камбоџи, Голи оток у нас, итд. имају објашњења у апсолутној инверзији правног система.
14. Класна борба, тачније сукоби и мржња међу људима идеолошки се дозира и постаје предмет свакодневних активности, отуда је ријеч „непријатељ“ најфреквентнија у вокабулару свих комунистичко-бољшевичких партија. На крају постају непријатељи самима себи и свирепо се међусобно уништавају н сатиру. Идеју класног сукоба екстраполовали су на сва поља друштвеног, економског, културног, образовног, породичног и личног живота. Свако је свакоме класни непријатељ на чак и појединац самоме себи. Лијева
страна мозга класно конспирише против десне. Овим се апсолутизује начело међусобног непријатељства људи, у облику колективног самотиранисања. Као да је сам ђаво ушао у човјека, створена је нека врста homo duplex-а.
15. Замјеном тезе, марксистичка идеологија је промовисана у науку. Образован је џиновски псеудонаучни апарат
сходно бројности институција. Нема се утисак да су у било којој марксистичкој држави индоктринисани посленици науке направили и најмањи помак према стварној науци. По закону повратне спреге, сам режим је од сопствене режимске науке одвучен у ретроградном правцу.
16. Усвајањем материјалистичко-атеистичког погледа на свијет режими су остварили извјесне прагматичне, али
и не и цивилизацијске циљеве. Будући да је прихваћен најбездуховнији вид филозофије – марксизам, лако сводљив на
идеолошку парадигму, а ова опет на безакону праксу, преостала је само политичка доктрина која је сузила, или готово
искључила изгледе за прогрес.
17. Борбу против религије повели су из два доктринарна разлога. а) детронизацијом Бога; желе сјести на његов пријесто,
што сасвим иде уз одређене планетарно-месијанске циљеве. б) идејом богоборства укинут је појам моралне кривице, савјести, одговорности и гријеха; дошло је до тоталног распада духовитости, са циљем да се оправда и препоручи револуционарно насиље и његова трајност оличена у комунистичкој држави.
18. Од К. Маркса преузето је метафизичко-детерминистичко схватање историје из кога проистиче неминовност насилне смјене сваког друштвеног поретка. Тиме је по први пут у развитку теоријске мисли, злочинство добило јавну промоцију.
19. Од теоријских ставова пресудну важност за комунистичко- бољшевички покрет има дијалектички метод.
Он допушта све што разуму није прихватљиво, истовремену истинитост неког логичног суда или става и истинитост
његове опозиције, односно негације. Дијалектика је нашла широку примјену у школском образовању и служи не само
формирању погрешне слике свијета већ промјени логичке законитости начина закључивања из чега слиједи један сасвим изокренут свјетоназор.
Из књиге: “Грађански рат у Црној Гори”
