(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

С почетка 194л. године економска ситуација се нагло погоршава. Ово указује на интензивне ратне припреме. Сви артикли су лошијег квалитета. Продаје се и мање квалитетан хлеб комбинован од више житарица под именом „народни хлеб“. Његова цијена је приступачна. Касније сам схватио да све што је у сукобу са народним интересима постане бар по имену „народно“. Ријечи су слатка овојница за горку пилулу.

Ја и тетка Ђука смо добро ситуирани. Дјед Периша шаље нам трећину своје пензије, и пет стотина старојугословенских динара, што је сасвим довољно за наше потребе. Отац Велимир је на професорској служби у Велесу. Зна да не оскудијевамо. Одјевен сам добро за оштру климу у Колашину. Одјећом и школском опремом не разликујем се од дјеце трговаца и имућних слојева. Често болујем од крајника. Изостајем са часова али ми разредни старјешина без проблема правда изостанке. Истовремено снажно ме интересују збивања у свијету. Редовно купујем дневни лист „Политика“ за Ђуку, али и ја прочитам наслове, нарочито оне бомбасте као: „Њемачке мото-механизоване трупе, ушле су заузеле су, итд“.

Плашим се Њемаца али ми ово голица машту. На свој начин у току сам свега што се догађа. Увече стално слушам радио Лондон. Тада су многе кафане у Колашину имале радио апарате. С обзиром на општу ситуацију није забрањивао, чак ни ђацима да слушају вијести. Тачно у двадесет часова Радио Лондон на српском језику редовно обавјештава слушаоце о успјесима и ратним
напорима британске флоте. Затим оштро напада политички став тадашње југословенске Владе Цветковић-Мачек. Врши се активна пропаганда у корист државног пуча, апелује сена старо савезништво у Првом свјетском рату. Радо слушам коментаре стари људи.

Већина грађана су англофили. Једино комунисти не вјерују Енглезима. Ђука се свакодневно препире са студентима – комунистима, Ивом и Стевом Дрекаловићем, као и Радивојем Радовићем. Они тврде да ће у овом рату побиједити Русија. Ђука доказује да је побједа у рукама Енглеза. Они кажу да је Русија наша мајка и природна заштитница Словена. Ђука тврди да је то била Царска Русија, али да овом Русијом управљају Бољшевици и пробисвијети. Спор је више доброћудан али индикативан за ондашња политичка размишљања.

У Колашину се сваким даном повећава напетост. У порасту је психоза незадовољства недефинисаном политиком кнеза Павла и Драгише Цветковића. Много је уличних демонстрација. Бучне политичке расправе најчешће се завршавају тучама. Комунисти тих дана јавно пјевају

„Не бојмо се Мусолина
Ни Хитлера из Берлина.
Ни Черчила из Лондона
Ни Пол Рена у Паризу
Док је нама Москва близу. “

Изражава се дистанца и непријатељски став према западним демократијама, као и према Осовини. Идеолошки интонирана комунистичка пјесма се тих дана пјева нешто дискретније:

Црвена ме краси роба
а борим се против Бога,
против круне против краља
против свега што не ваља. “

( наставиће се)