(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)
Сваки комунистички поредак је у основи суров.Зло га привлачи. Тамо се међусобно антагонизирају народи, вјере, социјални слојеви и чини све да се успостави опште стање сукоба како би најзад власт партије, мирењем вјештачких антагонизама осигурала опстанак и тријумф. Права хуманост није пожељна, она успављује систем и чини га неефикасним. Повремено се и без видљивог разлога
предузима „велико спремање“. Чисте се партијски редови од ислужених кадрова. Апарат се подмлађује на тај начин
што измисли противника система и под изговором опасности физички ликвидира своје најоданије људе. Губитак се
лако компензира захвалношћу нових фанатика.
31. Појмови за класичне вриједности изгубили су смисао, а уколико су задржани у употреби промијенили су
значење. Кад комунистички активист изговара ријеч „демократија“ он под тим разумије принудну једнодушност свију.
Синтагма „демократски централизам“, изражава општу сагласност, изнуђену страхом и подвалом. Ако се говори о слободним изборима то је ризик који не треба разликовати од безличног изјашњавања за кандидата којега је у претходном
поступку одабрао партијски врх. Ријеч „једнакост“ има гротескно значење у систему неограничених привилегија владајуће класе. Етички појмовник је замијењен идеолошким. Умјесто ријечи праведно, каже се „правилно“, што ће рећи, оно што се по правилима система, а не по правди догађа. Појмови честитост и часност замијењени су „позитивним опредјељењем“. Намјесто традиционалне синтагме „добар човјек“ каже се „напредан“ у смислу партајске оданости. Све што комуниста називају политичким криминалом са
сигурношћу се може рећи припада врлини. Еуфемизми су главно идеолошко оружје система.
32. Образован је нови језик „новоговор“, речено орвеловски. Њиме се увјежбано преносе официјелне информације у науци, култури, литератури, штампи и другим медијалним чиниоцима који служе усмјеравању интелекта, небулозама и полуистинама. Официјелан говор претворен је у шифру међусобног распознавања људи – робота којима
осигурава аванзовање у хијерархији. Идеологија у цјелини, функционише помоћу „новоговора“, који је права умјетност говорења а да се при том ништа не каже.
33. Припадност и вјерност режиму узима се као ствар стручности и моралности. Критеријум по коме се врши избор
за одговорна звања у науци строго је идеолошке природе. Руководиоци научних институција су без изузетка конфиденти
и плаћеници тајних служби. У највећем броју случајева научне установе су формиране с циљем да зауставе развој управо
оних области ради којих номинално постоје.
34. Јавне службе и конкурси за те службе подешени су идеолошким параметрима. Од звања портира до академика
тражи се сагласност тајних органа, који брижљиво воде и записују историју личног живота и на основу педантно вођене
документације обезбјеђују пролаз. Начелно гледано пролази онај који стоји лошије према стандардним мјерилима знања
и морала. Систем је удешен да може егзистирати искључиво помоћу подлости неуспјешних и тупости недаровитих, са
обавезним мањком обзира према другима.
35. Грађанство се стално милитаризује под изговором непријатељског дјеловања и окружења. Војна доктрина се
користи углавном као политичка дресура која поспјешује грађанску послушност. У свакој прилици врше се опсежне
припреме као да су државе у непрекидном рату.
36. Сваки бољшевички поредак његује тзв. масовну „народну културу“. Њен је задатак да афирмише колективни
дух просјечности, примитивизам и занос маса револуционарним циљевима. Осим снижавања општег нивоа духовности, ово помаже систему и у погледу индоктринације идеологијом колективизма.
37. Револуционарна будност је увијек запета пушка. Готово све успијева ако се предузима против изворних интереса човјека, грађанина. Обрнуто ништа!
38. За далеку будућност марксистичка доктрина предвиђа живот у изобиљу попут оног у Еденском врту. Сви ће наводно
узимати „према потребама“, тј. задовољавати чак и своје најнастраније нагоне, без труда и напора. Тако ненадмашан циљ
претпоставља неограничена одрицања и патње људи у више генерација. Пошто смјер није остварен, нити је остварив, средства репресије се непрекидно пооштравају. Временом средства постају самосврха – преображавају се у идеал.
39. У оквиру комунистичких држава остварена је максимална пауперизација. Село је ликвидирано у корист градског становништва из разлога што је тамо лакше вршити полицијско идеолошки надзор. Оно што је претекло сатјерано је у задруге, колхозе и совхозе, гдје ропски привређује за нове идеолошке фараоне. Радништво је свуда плаћено колико је неопходно за најнужније преживљавање. За цјелокупно грађанство планирана је вјечна оскудица како не би дошло у независтан лични положај од идеологије режима.
40. Бољшевици су створили нову религију несакралног хедонистичког типа стављајући јој на располагање најлошије склоности. Од коначног су направили бесконачно, пролазном приписали вјечност. Себе су прогласили непогрешивим мисионарима, смишљајући цјеловиту иконографију у своју част.
