(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

У току прва три мјесеца 1945. године скривао сам се од комунистичких власти. Дане и ноћи пуних стрепњи, неизвјесности и физичких тешкоћа, проводио сам у кућној скривници. За мене је знала само најужа родбина. У селу се мислило да сам одступио за Босну заједно са оцем Велимиром и другим мјештанима који су пошли са Ђуришићевим четницима. У то је била увјерена и мјесна партизанска власт у Матешеву, стога ме није узнемиравала.

За чишћење терена од преосталих четника – илегалаца образоване су специјалне војне јединице, еуфемистично назване Организација заштите народа, скраћено ОЗНА. Ове јединице „прославиле“ су се великим степеном ревносне суровости гдје су год допрли њени органи. Друге формације као што су посадне чете и мјесне власти биле су у неку руку блаже, па и човјечније од ОЗНЕ. Сваког ухваћеног, често и пријављеног четника ОЗНА је на мјесту стријељала. У вријеме мојег тзв. илегалства ипак сам био обавијештен о свему што се споља догађа. Блиски рођаци доносили су информације. Најчешће су то гласови о томе кога је ОЗНА
од бивших четника открила у непосредној близини, ухватила и ликвидирала. Углавном познајем те људе. Из Краљских
Бара стријељали су мог вршњака, друга из колашинске Гимназије Данила Вукићевића. Имао је само петнаест година. На православни Божић 1945. године у селу Љеворечке Тузи ОЗНА је, изван сваке судске процедуре убила нашег рођака судију великог Суда у предратној Подгорици, угледног  писца правних уџбеника, Божидара Томовића. Јасно ми је да ОЗНА неће ни мене поштедјети уколико ме ухвати или открије мјесто мог боравишта.

Ђука је однекуд донијела и прве комунистичке новине које излазе у Црној Гори. Истичу се крупним црвеним насловом „Побједа“. Лист недјељник „Побједа“, одбацујући његов пропагандни смисао, даје неку слику стања у земљи. Мене посебно интересује шта се догађа у Босни, гдје се још налазе Ђуришићеви четници. Из Побједе сазнајем да су партизани ушли у Сарајево. Наравно имам другачију слику о томе ослобађању. Њемци се организовано повлаче са Балкана, а партизани користе овај вакуум и по властитој
верзији ослобађају градове један за другим. Ово није могуће демантовати, а неће бити могуће ни касније. Релативно добро издржавам неописиву хладноћу. Снијег је нападао око два метра. Храним се оскудно. Од наоружања имам пушку и
једну ручну гранату крагујевачке израде. У случају да будем откривен ријешен сам да пружим отпор уколико не бих могао умаћи потјери или да пресудим самом себи. Ово стање трајало до првих наговјештаја прољећа. Због неопрезности, примијећен сам. Тако је ствар постала веома озбиљна.

Посадна партизанска чета из Матешева предузела је акције да ме пронађе, ухвати и вјероватно ликвидира. Крајем марта 1945. године војници су ноћу опсадирали кућу, претпостављајући да се налазим унутра. Пас ме је снажним лавежом упозорио да се војска приближава. Искористио сам покретне дрвене мердевине да се хитро пребацим из ходника на таван куће. Са њега се улази у добро камуфлирано склониште, помјерањем дасака (шашоваца) које су биле ужљебљене једна у другу. Онај ко се нађе унутра може изнад себе да поново постави даске у исти поредак. Открити  ову шупљину могуће је само некоме коме би пало на ум да „мјери величину собе и упореди је са квадратуром цијеле куће. Партизани су снажно лупали, захтијевајући да им се одмах отворе врата и омогући улазак. Ђука се одазвала, оклијевајући да војницима отвори, под изговором да тражи лампу коју намјерава да упали и освијетли простор. Управо, одлагала је ствар за који тренутак, рачунајући колико је времена мени потребно да се нађем у склоништу. Њено оклијевање појачало је сумњу војника. Почели су гласно да пријете да ће разбити врата. Ја сам у међувремену у журби крећући
се таваном неспретно закачио неки предмет. Потјери је сада било јасно гдје се налазим. Споља се зачуо крупан мушки
глас: „Утече на таван!“ Помислио сам готово је, смрт је ту, али сам присебно ушао у склониште и затворио отвор изнад
себе. Мјесецима сам увјежбавао овај поступак. За цијелу операцију било ми је потребно око тридесет секунди. Али,
то је било превише за нестрпљиве гониоце који не желе да им умакне плијен.

Ђука је у међувремену отворила врата. Чуо сам глас командира чете, како сам касније сазнао, Јована Дабетића –
званог Дудо, родом из Лијеве Ријеке. Дудо је позвао војнике да детаљно претраже таван. Сигуран је био да сам се тамо
склонио. Оцијенио је то према звуку помјереног предмета, кога сам ја у бјежању закачио и оборио. Војници су узели
светиљке и сваки кутак тавана детаљно претражили. Ту се налазио приличан број старих и непотребних ствари које су
војници бучно помјерали не би ли ме на тај начин открили. Ја сам у свом тијесном склоништу дрхтао од страха, хладноће и узбуђења. Претпостављао сам да ће се најзад досјетити и отпочети да разваљују даске на тавану. Срећом то нијесу
урадили. Поново се зачуо онај исти мушки глас. Овог пута смирено је упозоравао Ђуку како знају за мене гдје се налазим, стога се морам што прије добровољно јавити команди у Матешеву. У том случају поштедјети ће ми живот. Уколико
пропустим термин од два или три дана, ОЗНА ће ме сигурно пронаћи и на мјесту убити. Такав је уосталом поступак,
без обзира на године. Послије овог јасног упозорења, војници су напустили кућу. Из неудобног склоништа нијесам се
смио извући више од петнаест часова. Вјеровао сам да је по сриједи замка и да се војници налазе у непосредној близини.