(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

Зачетак четничког покрета јавио се у Љеворечкој општини, матици Васојевића. Око генералштабног мајора Ђорђија Лашића окупила се група од тридесетак млађих официра из братстава Зечевића, Аџића, Милошевића, Дујовића, Боричића, Вешовића, Радевића, Томовића, Миликића, Ђукића… Њима се придружила сељачка популација која је била релативно имућна и није имала илузија о „заједничкој својини“, нити о неопходност колективног „казана“. У Лијевој Ријеци је одмах послије окупације створен официрски покрет „Гвоздена рука“. Његов првобитни циљ је тајни отпор окупатору
и стварање погодности за оружани устанак како би се Енглезима и западним савезницима омогућило искрцавање на јадранску обалу, када се за то створе ратни услови. Појачана нетрпељивост у народу и оштра подјела на линији националиста и комуниста довела је до тога да се ова официрска организација окрене другим задацима. У првом реду формирању покрета за борбу против комуниста у склопу србијанског
четничког покрета пуковника Драже Михаиловића.

У јесен 1941. године на терену Лијеве Ријеке дјеловала је герилска – комунистичка група под вођством Мирка Вешовића и Шћепана Ђукића. Њеном иницијативом убијен је овдашњи становник Милић Оровић. Ова је смрт постала индикативна за будуће понашање комуниста. Убиство Милића Орловића, нарочито по начину на који је изведено, створило је расцјеп широких размјера у народу. Пала је прва жртва политичког насиља у средини гдје су родбинске везе и традиционалне норме врло утицајне, а српско-немањићка
свијест доминирајући начин мишљења. Истовремено, у Ровцима су комунисти – илегалци убили угледног посланика предратне Југославије Николу Јовановића. У Колашину су присилили на самоубиство прослављеног пуковника и хероја Мојковачке битке Радована Радовића. Ноћу је убијен предсједник колашинске општине Милан Булатовић, звани Брадоња. У Лимској долини комунистичка герила ликвидирала је угледне Васојевиће Томицу Чукића и Васа Лабана. У Мојковцу је убијено седам официра и подофицира бивше Краљевске војске. Настала је психоза општег неспокојства и грађански рат је био на помолу.

У Србији се такође догађају значајне ствари. Пуковник Дража Михаиловић и вођа комуниста Јосип Броз Тито 19. септембра имају први од два састанка у селу Стругаонику у кући војводе Мишића. Постигли су споразум о заједничким борбеним активностима против Њемаца на задовољство Савезника и Југословенске избјегличке владе. Непосредна посљедица овог договора је заједнички напад четничких и
комунистичких снага на градове Шабац, Краљево и Крагујевац. Њемци су пружили жилав отпор и извршили одмазду без преседана у нашој новијој историји, над недужним становништвом ових градова, по принципу „стотину за једнога“. Само у борби код Краљева изгинуло је више стотина четника и нешто партизана. Ту је погинуо и четнички командант ове операције капетан Јован Бојовић. Њемаца је погинуло
свега двадесет пет, због којих је страдало готово цјелокупно становништво Краљева, и касније Крагујевца, из сличних разлога. Послије ових самоубилачких и непродуктивних напада Михаиловић се колеба у погледу савезништва и даљих акција. Схвата да његови и комунистички циљеви не иду истим правцем, као и да ће народ овим начином бити изложен потпуном уништењу. Отуда се код Михаиловића јавља идеја
за борбу против комуниста, својих идеолошких противника и нелојалних савезника.

Двадесет петог октобра на Равну Гору стиже прва савезничка мисија коју сачињавају капетан Хадсон и југословенски официри М. Лалатовић и З. Остојић. Касније ће у разним фазама рата долазити код Михаиловића бројне америчке и енглеске мисије међу којима имају истакнуто
мјесто: пуковник Бејли, пуковник Донован, бригадир Армстронг, пред сам крај рата представник америчке војне мисије Мек Даул и други.

Како је вријеме протицало нетрпељивост између партизана и четника нарастала је сваким даном. Узајамни сукоби довели су до тога да се Михаиловић одлучио на генерални рат против партизана – комуниста. Другог новембра 1941. године издао је наређење свим јединицама за општи напад на партизане. У то вријеме Југословенска избјегличка влада настојала је да у интересу опште савезничке ствари измири партизане и четнике. Може се претпоставити да је Михаиловић за акцију против партизана добио прећутну сагласност енглеске војне мисије која се већ налазила на Равној Гори. Код Љубића је дошло до оштре борбе у којој су Михаиловићеви одреди, вјероватно унутрашњом издајом, поражени од стране партизана. Ту је изгубио и неке своје најбоље официре.

Михаиловићу и Брозу Савезници препоручују нови састанак како би се обуставила непријатељства. До новог састанка је дошло, али братоубилачки рат више није било могуће зауставити. Послије ових догађаја на сцену ступа генерал Милан Недић. Он настоји да Србију организује привредно, административно, политички и војнички, у својству предсједника владе под њемачком управом. У Србији је тада прихваћено и спашено неколико стотина хиљада избјеглица из разних крајева бивше државе, углавном Срба. Организоване су и
војне формације за одржавање реда у народу. Генерал Недић иницира пасивно држање у односу на окупаторску војну силу. Захтијева ред и мир у народу до окончања Другог свјетског рата. Одлуке, по њему, треба да падну на великим бојиштима.

Дража Михаиловић се састаје са представником њемачке команде др Матлом 3. 12. 1941. године у селу Дивцима. Том приликом Михаиловић тражи од Њемаца оружје за борбу против комуниста. За узврат обећава неутрално држање својих јединица у односу на окупатора све до коначног пораза комуниста. Др. Матл одбија Дражин предлог не вјерујући његовом обећању. Захтијева безусловну предају четничких одреда и њихово преформирање у јединице типа „Љотићевог Збора“, односно Недићеве „Српске страже“. Послије неуспјелих преговора слиједи велика њемачка офанзива на Равну Гору. Михаиловић је принуђен да напусти Србију и крене у правцу Црне Горе.

(наставиће се)