Насловна Почетна Слике из живота четника: Да Срби више никада не крену на Србе!

Слике из живота четника: Да Срби више никада не крену на Србе!

Негдје почетком марта четересттреће добијем ја позив да се у пуној ратној опреми јавим у Билећку касарну. Време је пролeћно и лепо па ми сељаци имамо пуно посла. Почиње да се извлачи ђубре, да се оре и још много тога. А самном увек иде и мој верни Путаљ. Увек се трудим да му ништа не фали. У петак јутро поздравим се ја са својим па право пред касарну у Билећу. Ја сам наредник Богдан Самарџић из Билећке бригаде. Служио војску у Ваљеву у седамнаестом пешадијском пуку. По доласку у касарну вежбали смо по цео дан и имали два гађања. У петак око подне кренусмо за Гацко. Силна војска беше већ пристигла када ми дођосмо. Црногорци, Херцеговци и Босанци. Суботом јутро постројисмо се у ешалоне. Лепота за видети. Црни се Гатачко поље. Никада ни пре ни после неће бити толико војске. А мени срце као планина. Јако куца хоће да искочи. У десет сати капетан Поповић Милорад предаде рапорт мајору Павлу Ђуришићу. „Господине мајоре Црногорски, Херцеговачки и Босански четнички одреди спремни за смотру рапортира капетан Милорад Поповић“. Приђе комадант Ђуришић микрофону и рече „Војско моја бојите се кога“. Снажно као никада до тада ми одговорисмо „само Бога и више никога“. Одржа нам мајор Ђуришић предавање о циљевима операције. А циљ је да не дозволимо партизанским снагама да продру у Херцеговину. Кренусмо према Улогу. Мене ставише у извидницу. Преноћисмо у једном српском селу код Улога где нас је народ лепо примио. Сутра дан смо наставили пут и дошли до Борачког језера где смо оформирали логор. Били смо ту неколико дана док изненада не добисмо наредбу за покрет за Коњиц који партизани нападају јаким снагама. По доласку у јуришу избацисмо партизане који су већ почели да улазе у град. Погину наших седам јунака. Још смо два пута одбили снажне нападе. Партизани су отишли према Дрини и Фочи. Сачували смо Херцеговину. Сутра дан нам дође комадант Павле Ђуришић и прочита указе о наградама. Ја добих медаљу за храброст. Када ме је видео мој Путаљ са медаљом гледа ме дуго. Као да је и њему драго па поче да рже. Паметан је мој Путаљ кажем ја вама. После неколико дана кренусмо назад. Погину мојих Билећана дванаест. Бог душу да им прости. Поче неко песму
„Ђуришићу млад мајоре…“ а ми прихватисмо. Одјеци од околних високих планина још више даје снагу нашој песми. Ипак смо ми Краљева војска. Толико о томе што вам каза наредник Самарџић Херцеговац из Билеће. Србин на првом месту па остало.
……………………………………………………………
Тежак је мој живот у овом Херцеговачком кршу. Научио ме живот да будем грађанин другог реда и да су многи испред мене. Многи су ме и вређали. Ја сам Радомир Самарџић из једног села поред Билеће и ученик трећег разреда Требињске гимназије. Моја мајка Мара и сестра Дана имају посла по цео дан. Мој отац Вукашин погину од усташа у Лијевче Пољу заједно са својим командантом Милорадом Поповићом. Кажу побиле их усташе. Вероватно. Неки причају и да је мој отац у Чикагу. Не верујем да се не би јавио. Од како сам пошао у школу многи су ме омаловажавали па су ме неки професори звали „четник“. Не могу да кажем било је и оних на мојој страни. Таква је и моја разредна Мира наставница српског. Њен брат Драган је отишао са мојим оцем. И деца ме зову „четник“ али ми то не смета. Иде ми на живце првоборац Жарко који ме стално пита „Где ти је Краљ?“. Станујем код тетке Дане очеве сестре када идем у школу у Требиње. Одличан сам ђак и мислим да упишем Војну гимназију у Мостару па за пилота. Ако не буде тако ништа од моје школе. У другом полугодишту четврте године позваше нас у Мостар. Било нас је четворица из Требиња. Три дана су нас прегледали и тестирали. Ништа нам нису рекли. После месец дана ја добијем решење да сам примљен. Мојој срећи ни било краја. Цело одељење сам частио у хотелу.
ПС. Радомир Самарџић ће завршити све пилотске школе и постати пилот на МИГ-у 21. Добио је распоред у Батајници. Нажалост погинуће у саобраћајној несрећи у свом аутомобилу код Фоче на путу за родну Билећу. Сахраниће га на сеоском гробљу у родном селу. Син Миладин кренуће очевим стопама.
………………………………………………………………
Дођем ја касно ноћи својој кући у селу Радобић. Вратик се возом преко Сарајева, Чачка и Лајковца и изађох у Дивцима. Одлежак пуни пет година у Зеничкој казниони ни крив ни дужан. Заробише ме партизани у Завлаци када смо се повлачили према Дрини. Пуно су ме тукли да ме је све болело. Пребацише ме у затвор у Зворнику. Око нове године преместише ме у Тузлански затвор. На пролеће организоваше ми суђење на брзину и осудише на пет година затвора. У септембру преместише ме у Зеничку казниону. Ту смо по цео дан проводили у железари. Углавном смо радили на поправкама. За нову годину одобрише нам да се писмом јавимо кући. Од како сам отишао из Србије нико о мени ништа није знао. И тако се ја јавим мојима кући чекајући са великим нестрпљењем одговор. И око Јовањдана стиже ми писмо. Моја Радмила сва срећна ми се јавила. Пише да ми је отац Данило умро још прошле године на Петровдан. Кћеркицу Милену нисам ни видео. Родила се када сам ја отишао. Мајка Мара се добро држи. Пише да је тешко и да једва преживљавају.
Прилазећи кући у Радобићу Шаров хоће да се откине са ланца. Лаје и режи. Чула га је мајка и изађе из куће да провери. Јавим се ја њој а она не може да верује. Једва је дошла себи. Уз сузе се изљубисмо и уђосмо у кућу. Радмила је осетила да је неко дошао и она устаде. Лепо и дуго смо се љубили. И тако после више од пет година поново проведок ноћ са мојом Радмилом. Ујутру се Милица прва пробудила и ето ти је право мајци. Када је мене угледала препаде се и стаде. Устаде Радмила и доведе је да је изљубим. Пуно ми је лепа. Те недеље сејали смо пшеницу и јечам. У петак нас посети милиција из Мионице. Распитују се о мом „здрављу“. Рекао сам им да се не брину превише. Одмах после Ђурђевдана пристигнуше наше ране трешње. Наберем две крошње и са коњем Алатом право на Ваљевски пијац. Мало пре него што продадок трешње дође милиција и ухапси ме. Кажу немам документа. И право у затвор. Комшија Миладин вратио ми Алата кући. Преноћио сам у затвору. Добих неку новчану казну и пустише ме. И тако наставим живот у моме лепом селу. Повремено ће ми правити смицалице ова нова власт из Мионице. Председник постао син поштара Миленка. Знам га добро. Он се прави да ме не познаје. Видели смо се неколико пута када сам плаћао порезу. Нема везе и не треба ми. Сам ћу.
—————————————————————
Шта може да ти каже једно сироче и ко ће њега да слуша. Вероватно нико али сам на то и научио. Мало ме ко слушао осим моје покојне мајке Маре која ми је била све. Ја сам Драган Миковић из једног села поред Чачка. Зову ме Дракче. Мој покојни отац Радомир погину на Јеловој Гори у битки са партизанима. Укопали су га на неком сеоском гробљу код Пожеге. Мајка се нагло разболела пред крај рата и изненада умрла. И тако сам постао сироче. Ујак Радојко одвео ме у своје село где сам чувао овце поред Мораве. Волим и данас Мораву и да се у њој купам. По завршетку рата мој ујак пријави ме у дом за ратну сирочад у Чачку како би наставио школу. А завршио сам био пет разреда. На распусту сам ишао код ујака Радојка. Лепо ми је било у дому само што ме васпитач Ђока звао четник. Али мени то и није сметало. Поред толико партизана ред је да буде и понеки четник. Углавном редовно сам завршавао разреде. Понекад сам ишао и на поправне. Не волим поправне али шта да радиш. По завршетку основне школе упишем се за отправника возова у Железничкој школи у Београду. И ту сам био у дому. Заволио сам школу и постао одличан ђак. Једне године послаше нас на море у Херцег Нови. Ишли смо возом преко Чачка, Сарајева и Мостара. Морам да се похвалим био сам најбољи пливач. Научио на мојој Морави. По завршетку школе распоредише ме у железничку станицу у Лајковац. Ту сам нашао смештај у кући код деда Гавре и баба Милке. Лепо су ме пазили као да сам им син. Њихов син Јоца погинуо је као четник у Мионици. Неколико месеци после са поклонима посетим мога доброг ујака Радојка у Миковцима. Однео сам цвеће и запалио свеће на гробу моје добре мајке Маре. Договорио сам се са ујаком да ми нађе мајстора и поправи моју кућу у селу. Мој школски Ђорђе отправник у Пожеги ми јави да је нашао гроб мога оца. Желим да пренесем његове кости на наше гробље и буде поред мајке. Годишњи одмор сам провео у селу сређујући кућу. Једну суботу заједно са ујаком и гробарем кренули смо у Пожегу. Тамо ме сачекао Ђорђе. Брзо смо дошли до гробља где је укопан мој отац. Упалио сам му свећу и почели да откопавамо. Сахрањен је без сандука па су кости биле разбацане. Брзо смо завршили и пожурили да се вратимо у Миковце пре мрака. Сутра дан смо га сахранили поред мајке. У понедељак у Чачку сам им купио лепе крстове. Средио сам им гробове и посејао траву. Једну вече ме изнеда посети моја школска Миланка. Баш ме пуно изненадила. Завршава Учитељску школу у Чачку. Много је лепа. И тако све се лепо завршило. Ја сам оженио Миланку. Убрзо сам добио премештај у железничку станицу у Љубићу. Ишао сам од моје куће на посао. Добили смо два лепа сина Марка и Ивана. Миланка поста учитељица у нашем селу. По укидању пруге мене преместише у Топчидерску железничку станицу. После три године добисмо стан на Новом Београду. Убрзо сам отишао у пензију и највише времена проводио у своме селу. Како је изгледао лепо се завршило. Захвалан сам богу.
………………………………………………………………..
Да су Ваљево, Мионица и Осечина партизанска места су приче за малу децу. Лајковац можда јер је то било и остало радничко место. У овим местима је ЈВуО од почетка па до краја рата имао јако упориште. Да то народ није волео и сматрао то својим свакако не би остало. А народ је помагао тај покрет свим и свачим и оним најважнијим – новим борцима. Пуне три године скоро се није нни чуло за партизане који су за кратко време деловања на овим просторима направили низ злочина. Нико их није жалио већ је свима било драго да је тако. Углавном је било мирно па се народ могао да врати своме послу од кога живи. Сви су веровали да је тај мир им донела њихова војска ЈВуО што је и била истина. Вратио се у народ нормалан живот. Вашари, свадбе, славе, порођаји почеше да се дешавају свакодневно па је народ на моменте заборавио на рат. А и мртвих је било пуно мање. Сви су чули за Чича Дражу па су га често и спомињали и наздрављали у његово здравље. Где се год појавио био је окружен народом који га је толико волео. И српске мајке биле су сигурне када су им синови били у Чичиној војсци. А Чича је знао са народом. Једнако је примао и богате и сиромашне и официре и војнике. Био је сталожен и миран док би слушао свога саговорника. Све ће се променити доласком црвених у Србију и никада више неће бити исто све до данас. Надамо се да ће се живот наставити тамо где је стао 1944. године. Што пре то боље. Желимо да се то све деси у миру и да Срби неће поново убијати Србе.
Извор: Фејсбук

Најновији чланци

Барске квазимудрости шефа ДПС-а: Беспослени предсједник глисте брсти!

Пише: Иван Милошевић Беспослени Мило, шеф ДПС-а и кохабитациони пријатељ Здравка Кривокапића, критиковао је митрополита Јоаникија у упутио му синтагму "Беспослени поп и говеда крсти"....
video

Српски Космет: Петсто деце у колу око порушене светиње код Призрена!

Манастир Светих Архангела био је протеклог викенда домаћин дечије смотре фолклора "У сусрет Видовдану".. Око 500 деце из 10 културно-уметничких друштава са читавог Косова...

Упорни премијер без војске: Нећу поднијети оставку, народу је потребан вођа!

Црногорски премијер Здравко Кривокапић казао је за "Дан" да је преузео обавезе и одговорност и да неће поклекнути пред првим изазовом. Лидери странака које чине...

Радио “Светигора” прославио славу и двадесет трећу годишњицу постојања: Утјеха за новинаре!

Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије са Архимадритом Павлом (Радусиновићем) игуманом манастира Ораховица у Епархији Пакрачко-славонској, протојеререјем-ставрофором Далибором Милаковићем директором Радија „Светигора“, протојерејем...

Миодраг Линта: Подићи оптужнице за злочине над Србима на Миљевачком платоу!

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позвао је Тужилаштво Србије за ратне злочине да покрене истрагу и подигне оптужнице против налогодаваца и починиоца...