Насловна Почетна Слика Љеворечких Тузи или дневник капетана ЈВуО (3): Издаја!

Слика Љеворечких Тузи или дневник капетана ЈВуО (3): Издаја!

Пише: Иван Милошевић ( одломак из необјављеног романа „Дневник једне слике“)

Није било лако доћи до Тузи. Распад војске видио се на све стране. Сви су кренули кући, онако опасани оружјем, ослоњени на кундаке, са тешким бременом у глави. Иако су сви знали да се другачије није могло ни завршити и да је зрно издаје посијано у Југославији клицу заметнуло још на дан када се нова држава стварала, нико није очекивао да се све тако брзо заврши. Морала је тако, али зар је и морало? Је ли се могло некако часније изаћи из вртлога издаје, државног распада и личног страдања? Је ли се могло часније предати оружје, положити достојније пред душманином који је деценијама чекао погодни тренутак да крене у освету за све српске побједе? Је ли се могло са више образа супроставити демонима из комшилука који су само чекали час српске слабости, па да се окоме на њене остатке, растргну је на све стране, утуку у коријену, смлате по пропису, сломе главу и прије него што је покушала да се подигне, угуше сваки јецај за оним што је било, а као да није било. Више од 22 године Срби су убијани на рате, сваке године узимано им је нешто од старе славе, укидано је нешто што су српски војници у себи носили преко Проклетија приликом повлачења у Албанију и што су Божјом милошћу сачували и што их је кријепило да остану на Крфу, залијече ране, а онда онако опорављени сјуре се за десетак дана од Солуна до Марибора и прегазе и врате све оно што су оставили.

И у Црној Гори чувала се та нека античка ватра слободе, немирења са ропством, погнутом главом и пруженом руком. Није се то примало у Црној Гори и када је разлога за то било. И када рука није имала снаге знала је да се подигне, позове на отпор и немирење са јачима од себе. Иако је било и јачих од сељака и домаћина из Црне Горе, није дала сеоска и лична слава, свијећа и кандило, тропар и светац, да се каже да излаза нема, да су врата затворена, да се небо склопило као да се никада неће више расклопити, да се све сјурило низ падину пораза и туђе моћи и своје немоћи. Није се то некако примало у Црној Гори и када је било јасно да је јачи ипак јачи и да нема друге него клекнути. Бољела су та кољена више него ишта на свијету, није се дало људима да падну пред моћнијима и да кажу да нема излаза. И када излаза нема, излаза има, негдје се закључао у лавиринтима историје, утопио у јадима свакодневног живота и муке са сновима и јавом, прокопао је своје тунеле које су водили само у једном правцу, а повратка истим путем није било. И када нема излаза знали су српски домаћини да излаза има, да је ту негдје иза првог ћошка, да чека са одговорима и договорима и да се нада да ће неко доћи да све то узме и истакне барјак борбе и слободе.

Капетан Милош Станојев Милошевић

Спуштајући се низ падине Бјеласице, Стражарице, пробијајући се кроз долине Таре, ломатајући се споредним стазама око Колашина и Матешева, Увача и Честогаза, капетан Станоје М. је о свему томе размишљао. Није му било јасно како је та славна војска чији шињел носи већ четврт вијека тако лако положила оружје, није му долазило до свијести куда је нестала та срчана заклетва, уклета дата унутрашња обавеза да је срамота предати се, да је срамота рећи да се више не може, па и када се не може? Гдје је нестала та кураж, неразумна, а разумна, одлука да увијек има излаза, али да га има само за оне који су већ изгубили сваку наду да га има? Гдје је нестала та свијест да се може и када се више ништа не може, гдје је нестала та суза која се гомилала годинама и пријетила да овлажи образе због туге пораза, али која никада није стизала да умаже образ ратника. Таман када се спремала да укаља образ и натјера кољена да клецну и одузму тло под ногама, са разних страна је долазила невидљива помоћ, нечујни ехо и антички вапај, спартански поклич да ништа није могуће, али ни немогуће и да када је немогуће треба сањати могуће. Гдје је нестала та свијест која не клечи, не предаје се, слика излаза и циљева и када их више нема, на небу црта само себи знане знакове и води невидљиве војнике по помрчини историје и туге? Гдје је нестала та туга, која је предворје среће, без које среће ни нема, гдје је нестала та туга, без које нема осмијеха, нема наде, нема повратка, али ни одласка. Гдје је нестала та бесконачна туга, умор и замор срца пред немогућим, без које нема јуриша, без које нема усправног хода, без које нема сусрета са самим собом и свима осталима, без које нема ријечи утјехе, милосрђа и среће? Гдје су нестали ти митски јунаци, опјевани у еповима, жртвовани у кланцу изгубљених битака, понору пораза и бистрим потоцима? Да ли је била довољна само једна издаја и то не своја, него туђа, да сву ту тугу ратника и сузу која никада није канула, стрмоглави у ништавило, смјести у собу без прозора и прекидача за свијетло и угуши неким тешким и непребојним мраком? Да ли је била довољна једна издаја да сви одреда издамо сами себе, побјегнемо од себе и сакријемо се у подрумима пораза и нечасних побједа? Да ли је било довољно да само један изда, и то не свој него туђи, па да се ланац издаје продужи у недоглед и да сви постанемо оно што никада нијесмо били, што ни у сну нијесмо сањали да можемо бити и што нам нико није причао да требамо бити? Гдје је тај почетак издаје и има ли га или он тако случајно падне тамо гдје му је воља, проспе своје демонско сјеме и онда све крене његовим током, развија се унатраг, у биједу своје подсвјесне биједе, у душу своје погубљене душе, у срце стало у тренутку када је почело да куца? Има ли издаја почетак, може ли се утврдити, претпоставити гдје ће се зачети, родити и развити и прећи на другога као нека зараза, епидемија несвијести и савјести, посрнућа, родоскрвнућа и менталног слома? Има ли издаја свога оца и своју мајку, своју рођаку и рођака, родбину и род, да ли је мушког или женског пола, гдје лакше и брже успијева, има ли своју њиву и које јој земљиште највише одговара? И што је најглавније има ли издаја крај, може ли умријети, покопати дубоку у земљу, бацити тоне и тоне земље на њена леђа да се никада не усправе и крену у нову епидемију? Може ли издаја умријети или је вјечна. када се једном роди, када једном угледа свјетлост дана нема тога Бога који ће је увести у ноћ и нема те силе која ће је надјачати, оборити на земљу, вратити тамо одакле је дошла, закатанчити за вазда и предати забораву? Може ли издаја донијети било шта добро и када је оправдана и када је нужна и када није било друге него издати? Може ли издаја некоме добро донијети, излијечити од спољашних и унутрашњих рана, снова, личних и народних демона? Може ли издаја коју је југословенска војска доживјела у априлу 1941. године постати нешто друго него што јесте, може ли се превести у неки други језик који не зна шта је издаја, може ли се некако уљепшати зарезима и апострофима и приказати да није толико страшна и да и она има своје људско лице и да има право да дише, рађа се и развија? Шта је то југословенска војска и они који су је створили згријешила пред Богом да буде тако немилосрдно издана, поклопљена таласом издаје дојучерашње браће и комшија и сатрвена у мрак мрачнији од било које таме, у понор безданији од било којег понора?

Размишљајући о томе Станоје М. је одједанпут искочио на Тушку главицу, пред њим је пукао поглед на питомо село Тузи, смјештено на обронцима заливађених брда, а пред њим пружали су се Подови, жутио се сламнати кров очеве куће, а негдје у даљини чуло се дозивање чобана, блејање оваца и дозивање домаћица. Када је то видио и чуо као неком руком из главе Станоја М. ишчупано су све пређашње дилеме, издаје, мракови и зраци наде. Вратио се кући, а као да од ње никада није ни одлазио. Као да се она некако смјестила у предграђе мозга Станоја М. и пратила га је свуда гдје је ишао. И када је од ње био одвојен, носио  ју је у предграђу свога срца и предкомори  срчаног мишића. И када је није видио, била је пред њиме. Кућа. Знао је да кад је у њој никада неће бити јачи и да никада неће бити без наде. Знао је да је она све и да без ње нема ни њега, нема ни његовог имена, а ни гроба. Кућа.

(наставиће се)

 

 

Најновији чланци

Неђељко Рудовић: Ко ћутка новинаре, зло мисли друштву!

-Финансијска одрживост медија, нелојална конкуренција, социјални положај новинара и услови за њихов рад, снажење уређивачке независности Јавног сервиса и дефинисање модела за заштиту Јавног...

Полемике: Вјеронаука на раскрсници!

Веронаука је део образовног система Србије већ 20 година, али још није решен њен статус формално, а ни правно. Нису се смириле ни расправе...

Владимир Јагличић: Скелети (поводом комунистичких злочина у Крагујевцу)!

Скелет на периферији. Скелет поред Језера. Скелет на прагу куће. Поред самог хотела. Где год закопаш: скелет: као да се помера, један једини, и смрт га није...

Бучни Срби и британски војник Пич: Мацоле и сјекире или Дејтон 2!

У сенци бучних вести да Срби гланцају мотке и багере да би се на мостовима, магистралама и ауто-путевима тукли међусобно, промиче овонедељна информација да...

Избори на Цетињу, у Мојковцу и Петњици

У Мојковцу, Петњици и на Цетињу данас ће бити одржани локални избори, на којима према подацима општинских изборних комисија, право гласа има више од...