Најближа родбина,поред спомен-чесма четворици Мијовића, који страдаше у Другом светском рату као припадници краљеве војске, односно Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО). На чесми су уклесана имена тројице рођене браће Драга, Риста и Манојла и њиховог првог рођака Петра. А овај прелепи споменик су подигли унуци Драган и Боро Мијовић још 2020. године.
Страдање Мијовића, како је то записано у листу “Дабар”, пре неколико година почиње крајем априла 1945. године када припадници ОЗНА са кућног прага одводе, а касније на непознатом месту убијају браћу Драга, Риста и Манојла. То су били дани најжешћег “црвеног терора”, када се одмах по ослобођењу Сарајева, без закона и суда, обрачунавало са пораженом страном, пре свега са припадницима ЈВУО (неке усташе су се већ биле повукле заједно са Немцима,док други прешли у партизане). КНОЈ и ОЗНА су журили да пре успостављања било каквих судова, по кратком поступку ликвидирају све оне који су били за монархију. Мијовићи су били узорни домаћини из јахоринског села Улобић, гајили су добру стоку и имали приватне пилане за резање дрвене грађе. Са њиховим именима се нису могли доводити у везу никакви ратни злочини, а њихов једини грех је био, ваљда, тај што су, као припадници ЈВуО бранили свој крај од усташа како њихово село не би страдало попут суседног Павловца, где је од стране усташа у једној кући живо запаљено четрдесет двоје стараца, жена и деце. Дакле, по мишљењу комуниста, њихов смртни грех је био што су “отишли у четнике”. Наравно они нигде нису “отишли”, већ су као војни обвезници под заклетвом испунили своју људску и патриотску дужност па су се по објављеној мобилизацији јавили у своје јединице по ратном распореду.
– Када је у питању овај случај поменућемо и један значајан детаљ који се одиграо приликом самог хапшења. Наиме, један од официра ОЗНА, подстакнут можда мрвом људскости или чистим прагматизмом, предложи у два наврата да најмлађи од браће – Манојле остане код куће и избегне смрт, ваљда да би се бринуо о њиховој многобројној деци, како и та “четничка деца” не би пала на терет држави. Манојле је то одлучно одбио речима: “Водите и мене, шта буде са мојом браћом нека буде и са мном! Заједно смо били па нека заједно и гинемо, ако је таква судбина” – записано је у “Дабру”.
О њиховом коначном крају и гробном месту никад се није могло сазнати ништа поуздано, изузев да су на Илиџи провели неко време у објекту “Топола”, где су свирепо мучени. Иза браће је остало тринаесторо малолетне дечице, која су у беди и сиромаштву с муком одрастала и успут била изложена сталном подозрењу и притисцима нових власти.
Четврти страдалник Петар, брат од стрица Драга, Риста и Манојла, младић са тек заруделим брковима, био је такође “краљев војник”, регрут са тек навршених осамнаест година, у Другој сарајевској бригади мајора Војислава Лукачевића. У јединици је провео тек три-четири месеца, када је на Мали Божић 1944. код села Околишта био од једног домаћина позван да се са још два друга мало почасти за празник. Комунисти су то сазнали и направили заседу из које га мучки убише, заједно са његовим другом, такође регрутом Мирком Кулином из требевићког села Клек.
– Петрова мајка, којој је до његовог рођења поумирало деветоро мале деце, никад се није опоравила од овог ударца. Младић је сахрањен у црквеној порти у Трнову, јер се до Улобића због високог снега и мећаве није могло. Комунистичке власти су оштро запретиле свештеницима да се не играју животом и дозволе постављање надгробног биљега том “издајнику”. Убрзо је и сама хумка заравната и такво стање је потрајало све до Илиндана 2004. године, када је блаженопочивши митрополит дабробосански Николај званичним актом одобрио породици Мијовић скромно обележавање Петровог гроба – наведено је у тексту…
извор: равногорски четнички покрет
