У прилогу „Из ризнице бесједништва“ доносимо беседу Владике Атанасија јЖЈевтића, умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског, коју је изговорио у манастиру Хиландару, на празник Светог Апостола и Јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца и Миротворца 2007. године.
(Ову ретку беседу смо добили љубављу и добротом професора и преводиоца г. Дејана Ристића, дугогодишњег професора Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену коме овом приликом и благодаримо)
Беседа на Светог Луку и Светог Петра Цетињског
у манастиру Хиландару 2007. године
Јеванђеље је, драги оци и браћо, књига вечнога живота. Свака његова реч је реч вечнога живота. Анђео је у откривењу носио вечно Јеванђеље, видео је апостол и јеванђелист Јован Богослов. А Јеванђеље Божије је сам Син Божији. Он је вечна благовест Очева нама људима, свима створењима. То кажу свети оци, Свети Максим, Свети Палама. Јеванђеље је благовест и посланство Очево нама људима преко Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују и за Њим иду дарује вечно обожење.
Тако је и данашње јеванђеље реч вечнога живота, јеванђеље Светога јеванђелиста Луке. Иако није био у дванаесторици, ушао је међу јеванђелисте. Велика част, велика благодат, велика благовест. Свети Лука, највероватније Јелин, то јест не Јеврејин, ушао је у јеванђелисте, у апостоле Христове и написао, слушајући углавном проповед Светог апостола Павла, који такође није био у дванаесторици, али га је Господ узео и увео у дванаесторицу, а раније је био, као што знате, гонитељ. И Лука је записао од почетка све што је слушао од Павла. Није могло све да стане у његово јеванђеље, како каже Свети Јеванђелист Јован, али је записао многе дивне детаље који нису код других Јеванђелиста записани. Рецимо прича о блудном сину, прича о милостивом Самарјанину, и прича у којој је он сам учесник: јављање Христово, пето по реду после васкрсења, Луки и Клеопи на путу за Емаус. Предивно казивање, чудесно јављање Господње и раскривање богатства срца њиховога. Лука је написао и Дела Светих Апостола. Лука је насликао и прве иконе Пресвете Богомајке. Велика част, велика благовест, велико славље.
Њега данас славимо и зато се радујемо. Славимо јеванђеље, славимо њега као јеванђелиста и славимо живо вечно Јеванђеље Господње – Господа Христа. А у том јеванђељу чусмо данас одломак одређен да се чита св. Луки, који каже: „И обрадова се Господ духом и рече: хвалим Те Оче неба и земље што си ово сакрио од премудрих овосветских мудраца, а открио си простима, открио си деци својој, открио си чистима срцем, искренима срцем. Јер како каже, браћо моја и оци, Свети Григорије Богослов: „Треба се макар очишћавати“, а то можемо покајањем, искреношћу, отвореношћу ка Господу и радошћу.
Слушали смо ових дана, ви нисте, о једном великом духовнику, па су неки доста наглашавали тугу, жалост, спомињање смрти или памћење смрти и тако, како је неко рекао, као да је све време четрдесетница, то јест посни период. А тај духовник има и радосних, има и пасхалних доживљаја, а није само она туга. Каже наш народ, и то бих хтео да вашој љубави напоменем: „Дај ти мени пјевидруга, а плачидруга и сам ћу наћи“. Склоност је нас монаха да ето тако плачемо, да се кајемо, да све време будемо тужни, обореног лица, као што су били Лука и Клеопа када су ишли за Емаус, и приђе један непознат путник, а то је био сам Господ у другом обличју, како бележи Свети Марко, и има насликано у појединим црквама: лик Господа Христа који не личи на Њега, него има неки други лик. (Често се тај лик поклапа са ликом Светог Великомученика Артемија. То је Господ у другом обличју. Имате га у Љевишкој Богородици у четири мала кубета: у једном је као Анђео великог Савета, у другом као Архијереј, у трећем као Васкрсли Господ, у четвртом је тај у другом обличју). И Он њих пита: „Што сте тако тужни, што су вам лица невесела (σκυθρωπά, на грчком – тј. тужна, помало помрачена), а они Њему кажу, као што знате: „Па зар не знаш шта се десило,“ и тако даље, „причају како је био велики, од Бога послан, човек, пророк, чинио чуда, обећавао спасење Израиљу. А онда Га узели, распели Га и ево данас је трећи дан, (то је било у уторак по Ускрсу) како су Га убили и сахранили. Нешто жене причају, биле су жене, али жене к`о жене“. Они још нису веровали причама жена Мироносица да је Господ васкрсао. И онда им Господ показује из Светог писма: „Тако је требало да буде… Зар нисте знали да је Христос требао да прође сав тај пут?“. И полако, док су ишли, стигну у то место Емаус (то је једно петнаестак километара од старог града Јерусалима, на запад у брежуљцима), и чињаше се да Господ хоће да иде даље, а они кажу: „Ево већ сунце залази, сврати нама“, и сврати и учини им, браћо моја и оци, Св. Евхаристију, Св. Литургију. Узе хлеб, тачно оно што је на Тајној Вечери учинио: подиже га, заблагодари Оцу, благослови га, преломи га и даде им. И у том причешћивању њима се отворише очи. У текстовима Дела Апостолских пише да се слави свршавање Тајне Вечере, Вечере Господње или Свете Литургије, Свете Евхаристије, назива ломљење хлеба – благосиљање и ломљење хлеба и то је и данас срж наше Свете Литургије. Донесе народ просфоре и некад су их полагали ту негде пред олтаром. Онда су излазили ђакони у пратњи, свештеници и приносили архијереју, који је уносио у олтар, или доносио на Свети Престо, и то се зове приношење. А онда је узносио: благосиљао, благодарио, узносио, призивао Духа Светога, и после тога ломио и причешћивао. То је срж Св. Литургије. Може неко од Хиландараца видети у првој књизи „О Литургији“ коју сам саставио, сакупио, ето, укратко побројано. То је Господ дакле урадио – те основне чинове, основне радње, основна акта Св. Литургије.
И они се причестили, препознали Га, али Господ се онда удаљио, отишао даље. Они се брзо, исто вече враћају у Јерусалим и говоре: „Зар нам није горело срце наше док нам је Он говорио Писма“. И наравно прогорело је срце њихово, заблистало, обрадовало се када су се причестили. То открива да је вера наша, не само туга, него и радост, не само плач него и весеље.
Право покајање, браћо моја, јесте увек почетак радости. Ако је покајање понекад граничник са дозом очајања, како говори старац Силуан, то је само због наше, или учмалости у греху, или због неке привезаности срца за нешто овосветско, а Господ хоће тугом да га одлепи од тога.
Десио се овакав диван случај: једну монахињу, игуманију заправо, у Русији су бољшевици претукли тако да више није могла да се креће и лежала је у постељи сва у боловима, али јој је Господ дао дар утехе, да теши ожалошћене. А Руси у великој мери имају ту склоност за тугом. Имају сви људи, али код Руса је нарочито наглашена. И дошао је један човек који се покајао, хришћанин честит, па каже: „Матушка много ме туга мори. Шта да радим?“ А она њему каже: „Синко, негде си за неким грехом зажалио, негде је твоје срце остало привезано. Покајао си се, али се ниси до дна одрекао, није сагорело у теби неко пристрашће. Зато ти Господ даје тугу да она остало сагори и исцели, али није туга циљ нашег живота, него радост у Господу и зато апостоли говоре: „Господ говори радујте се, радујте се.“ Поздрав после васкрсења је био херете – радујте се. То је исто као на јеврејском ШАЛОМ. Преводимо га, и Грци и ми, са Мир вам; међутим право значење је – Будите здрави и весели, будите целовити, будите радосни.
Ту радост је имао и св. Петар Цетињски, данас слављени, који је тешке муке имао у времену у којем је живео и са својим народом. Ако читате посланице Светог Петра видећете какве је горчине имао од свог народа, али увек побеђивао радошћу и блистао, и водио, и извео свој народ из тешких околности, и сиромашан и храбар, али у исто време и народ који воли да гунђа, који воли да бунтује, народ којим није нимало лако пастирствовати. Ко има иоле љубави према пастви зна каква је горчина предводити народ и водити га путем спасења, а не предводити га као устанике, као борце, као јунаке или за неке овосветске циљеве, а овосветски циљеви могу бити сви који не воде Царству Небескоме. Зато је Господ рекао: «Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, а остало ће вам се придодати».
Нека би Господ молитвама Светог Луке Јеванђелисте и Светог Петра Цетињског орадостио и нас све и наш народ страдални. Данас имамо појаву у српском народу да је много оних који кукумавче, који кукају много, који руже српски народ. И има и зашто да се ружи, али то није ни половина истине о том народу. У народу још увек постоји радост. Један ђакон у једном селу недавно је купио две три краве. Почео да преправља шталу, и кажу сељаци: «Види, значи овај човек се радује животу. Има и породицу, има двоје деце. И ми ћемо тако. Што смо се тако ожалостили, што смо изгубили вољу за рад, за живот, за све».
Наш је народ провео пет векова ропства и после страшнога полома на Косову није клонуо духом него је све време говорио о слободи, а имао је већ унутрашњу духовну слободу. Под комунизмом, ми који смо живели знали смо једно: никада нас не може унутрашње поробити тиранин. Били смо унутрашње слободни и ја сам негде написао: Црква је унутрашње слободна и не очекује ни од кога слободу као поклон. Она слободу има само од Господа. Ходите у слободу, стојте у слободи којом вас Дух Свети ослободи. То је једина права слобода. Наравно, то је слобода од зла, од греха, од привезаности срца нашег за било шта што није Божије.
Зато, да се радујемо Господу и да се радујемо у Његовим Светима, да плачемо за грехе своје, да се кајемо, али да не заборављамо да смо позвани на Вечеру Царства. Зато је Света Литургија овде предујам, предокушај, предјело, да кажемо, уствари је већ богата вечера, да кажемо предјело јер ће горе бити још богатија, и да приступамо смирена срца. Нико није достојан, и ако гледамо на достојност обрали смо зелен бостан, што каже народ, него да приступамо смирено: «Господе као рањеник сам», али рањеник који има наде. Прича један велики лекар: «Ако болесник нема радости, ако нема наде, не можемо му никако помоћи, он се већ предао, изгубио битку живота». Тако и ми – Господ је наш победник, Господ је наша победа, спасење је у Господу; не у делима руку наших, не у врлинама нашим нити је пропаст у гресима нашим јер постоји Спаситељ од греха и што дубљи пад наш то већа нада спасења јер је Господ моћнији од свих наших грехова. Ту радост нам проповеда Свети Лука, зато је он и записао покајање разбојника на крсту. И Свети отац Јустин је говорио: «Наша је нада разбојник, који је први ушао у рај. Каква радост!». Исто то имате на фрескама да гледате – наручје Аврамово и први прилази разбојник са крста, десни разбојник. Нека би нам Господ дао радост и благодат и Јеванђеље и благовест Луке Светога Јеванђелиста и Светог Петра Чудотворца Цетињскога. Амин Боже дај.
Господу нашем дивном у Светима својим, у апостолима, у јеванђелистима, благовесницима, у светитељима, архипастирима у богоугодницима, у мученицима, у покајницима, у плачницима и радосницима, дивноме Богу у Светима својима – Оцу и Сину и Светому Духу слава сада и увек и у векове векова. Амин.
