Поред (нео)комуниста разних фракција, безусловном рехабилитацијом Николе Калабића у небрано грожђе највише је упао Институт за савремену историју из Београда. Не само што његови историчари – којима је иначе шеф др Предраг Марковић, високи функционер Социјалистичке партије – по правилу пишу негативно о Калабићу, већ су су прошле године објавили нову књигу о команданту Горске краљеве гарде, ради сузбијања раста његове популарности у јавности.
Међутим, они у томе неће успети. Комунистичка пропаганда – и комунизам уопште – иду низбрдицом и то је процес који се неће зауставити.
У покушају комуниста да спрече немогуће, пред нашим очима дешава се један занимљив процес: сада су државни историчари у Србији практично постали алтернативни, односно опозициони историчари. Обратно, историографи који деценијама пишу супротно од њих, добили су потврду суда да су све време били у праву.
Та судска потврда, у основи, садржи три тезе:
– Никола Калабић није чинио ратне злочине,
– Никола Калабић није сарађивао са Немцима,
– Никола Калабић није издао Дражу.
Занимљиво је и то што државни историчари не признају судски систем сопствене државе. Занимљиво, али не и ново. Они се, наиме, држе старог комунистичког правила: ‘’Признајемо само суд наше партије’’.
У данима после Калабићеве рехабилитације, чак су почели да тврде како је суд једно, а историјска наука нешто сасвим друго. Односно, да то што је суд потврдио да Калабић није злочинац, сарадник окупатора и издајник свог команданта – не значи да он то уистину није био.
Ову своју тезу они настоје да ојачају позивањем на наводне судске формалности. У томе су наишли на подршку историчара ‘’из региона’’ – односно из Загреба, Сарајева и Подгорице. Тако се, поред осталог, чуло да би судови у Србији данас рехабилитовали и Мусолинија, јер ни он, као ни Калабић, није правосудно осуђен.
Неки од њих можда не знају, али неки се дефинитивно праве да не знају, ноторну чињеницу: Закон о рехабилитацији у Србији изричито прописује да се не могу рехабилитовати лица која су чинила ратне злочине и која су сарађивала са окупаторима.
Комунисти су долазили на суд у Ваљеву, покушавајући да докажу да је Никола Калабић био ратни злочинац и квислинг. И у томе нису успели. Метод доказивања пред судом у основи је исти као и у историјској науци. Ствар је у томе што пред судом не пролази комунистичка пропаганда. Конкретно, комунистички ‘’народноослободилачки одбори’’ писали су после рата изјаве, решења, и сл, оптужујући Калабића за више десетина убистава. На суду је расправљено свако од њих. На пример, приликом више убистава приписаних Калабићу у околини Ваљева, документовано је да се он тада налазио у Црној Гори, у Дражином обезбеђењу. Суд, по природи ствари, такве доказе, односно пропаганду, одбацује. Међутим, државни историчари то не чине, већ упорно остају при своме. Зашто се они тако понашају – то је посебна прича.
извор: равногорски четнички покрет
