Прилог припремио: Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа из Берана ”Глас Холмије“
Добри познаваоци историје кажу да се Савино Село до новембра 1947. године звало Торжа.А добри познаваоци географије истичу да се оно налази на 450 и 300 сјеверне географске ширине и 190 30` и 20 источне географске дужине. Атар Савиног Села има површину од 4700 м. Налази се на надморској висини од 85 м. У ширем контексту конфигурације рељефа централне Бачке, атар Савиног Села представља дио бачке лесне терасе. Савино Село има континенталну до умјерено континенталну климу. Одлике ове климе су: велика темпрературна колебања током године, ниске температуре у зимском и високе у љетњем периоду. Полазећи од чињенице да је становништво у Савином Селу мултиетничко, што значи да у њему живи седамнаест нација и националних заједница, ваља објаснити да та национална структура датира од 1945. године, када је државним декретом извршена колонизација становништва у Војводини. Савино Село добило је име по народном хероју Сави Ковачевићу и оно је припало Васојевићима, тј. Лијевој Ријеци, Андријевици, Беранама, Плаву и Гусињу, па је нормално да су у националној структури становништва, гледано географски, најбројнији Васојевићи. Основно начело револуције је било стварање и његовање братства и јединства што је специфично за вишенационалне средине. ”Закони природе” су наметнули прихватање менталитета већинског становништва, а у Савином Селу су то били Васојевићи. Како једном приликом рече сада покојни Марко Ђукић, дугогодишњи предсједник Удружења Васојевића – подружница Савино Село, који је и главни покретач овог Удружења у савином селу, тај менталитет у најкраћим цртама обухватао је начин живота, културу, обичаје, схватања и погледе на живот, амбиције, начин рада, међуљудске односе, подизање степена цивилизације, а превасходно школовање дјеце и омладине. Сасвим је природно да су Васојевића колонисти као већински народ донијели све наведене вриједности, од језика до дијалекта, који је и данас сачуван. Остале су чврсте везе са завичајем, а то је пренијето и на млађе генерације. Све радости, жалости, јубилеји, сабори и скупови било које врсте су заједнички у Васојевићима у Црној Гори и Васојевићима у Војводини, са центром у Савином Селу.
Разговарали смо и овог пута како живе Васојевићи у Савином Селу, а на то наше питање одговорили су бројни наши саговорници. Боравећи у Савином Селу и у својству главног и одговорног уредника часописа ”Гласа Холмије” сам разговарао и са другим нашим досељеницима, јер ми је то и био циљ, да сазнам како је данас послије 80. година од насељавања у Војводину. Кажу сви много тога се промијенило у Савином Селу. Затворени су многи угоститељски објекти, нажалост све је мање омладине у селу. Не ради ни култна кафана ”Полимље”, чији је власник дуго година био Радојко-Пâћо Радивојевић, који нас је љубазно дочекивао и испраћао сваке године када долазимо у Савино Село на Годишњу скупштину Удружења Васојевића. Јер се овдје, без возног реда, доселило велики број ондашњих житеља бившег Андријевачког и Беранског среза. Рађа се већ четврта генерација потомака колонистâ који и даље говоре истим Српским језиком и дијалектом којим су говорили њихови преци прије осам деценија, којег су пренијели из завичаја у ову питому војвођанску равницу. Црногорским и брдским племенима је својствено да његују традицију и обичаје али, рекао бих, нико то не чини са толико љубави и посвећености, као Васојевићи, посебно они у расејању, што смо се и увјерили приликом и овогодишње прославе у Савином Селу, нарочито код омладине, која заједно са времешним људима организује скуп који се нигдје на овакав начин не организује у српском народу.
И ове 2025. године на позив Вука Дедовића, предсједника Удружења Васојевића у Савином Селу код Врбаса писац ових редака Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа “Ѓлас Холмије“, који излази у Беранама на Српском језику и ћириличном писму и бројне делегације из завичаја посјетили смо 15. новембра 2025. Савино Село код Врбаса у којој живи бројна заједница Васојевића и других племеника из долине Лима, који овдје већ неколико деценија живе у међусобној слози и љубави. Савино Село се до новембра 1947. године звало Торжа. Национална структура становништва датира од 1945. када је државним декретом извршена колонизација. Позната је чињенице да је становништво у Савином Селу мултиетничко, што значи да у Савином Селу живи седамнаест нација и националних заједница. Сасвим је природно да су из Васојевића колонисти као већински народ донијели све наведене вриједности од језика до дијалекта, који је и данас сачуван.
О Васојевићима уопште говорено подсјећамо читаоце нашег часописа “Глас Холмије“ писали су многи писци и путописци међу њима сликовито је описао Павел Аполонович Ровински, руски истраживач Црне Горе, који каже: „…Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немајући ни услова за живот код куће, сасвим су се преселили.“ Увијек се тежило из Васојевића и Црне Горе према Србији тако је било и прије 80. година када су се преци многих од садашњих становника Савиног Села населили у ову питому панонску равницу око 600 породица из Беранског и Андријевичког среза, 7.000 из цијеле Црне Горе. Иако су напустили завичај никад га нијесу заборавили, јер то је био у истину сабор братске љубави, радости и памћења. Као и сва племена у Црној Гори, Васојевићи нису имали блага која се рукама могу приграбити. Вриједности којима су се поносили су чојство, јунаштво, праведност и доброта…
Овом приликом сами смо се увјерили прије почетка скупа који се одржава у Основној школи “Бранко радичевић“ у Савином Селу, како се спремају разне ђаконије од меса до кромпира на породичном имању од стране познатог месара у селу Младена Шошкића и његове супруге вриједне домаћице Сање, дјевојачко Киковић,који су од ранијих јутарњих сати за око 500 гостију спремили заједно са комшијом Милованом Булићем, који је поријеклом из Шекулара и његовим сином, кувани кромпир, који је из Црне Горе, уз сир специјално “набављен“ за ову прилику. Они као и много година прије су једни од главних који спремају за овај “историјски дан“, који се организује у овом мјесту.
Потом смо са Зораном Вукићевићем, Давид Лалић, Горан Киковић и Драгослав Вукићевић, посјетили гробље у Савином Селу, гдје је између осталих сахрањен и Душан Лалић, чију је гробницу прије неколико дана “уредио“, јер је била зарасла у коров Давидов пријатељ Зоран Вукићевић, који је из Берана, сада као пензионер живи већи дио године у Савином Селу, и који је спона између завичаја и Савиног Села.
Васојевићи су исписали многе славне странице у историји наших крајева и у многим бојевима и биткама за слободу оставили своје часне кости. Потомци тих породица су у заједничкој поруци истакли да их радује што су се у Савином Селу поново срели стари знанци, рођаци и братственици и што су учвршћена и склопљена нова пријатељства и оживљене успомене и сјећања на славне претке. Поручили су да размјењивање веселих здравица уз које се славе крсно име и нераскидиво братство Србије, Црне Горе и Републике Српске никада неће престати. Наглашено је да су исељеници из Црне Горе до данашњих дана сачували своје традиционалне обичаје и да су овакви скупови најбоља потврда да се никада нијесу одрекли завичаја својих предака и сазнања да су потомци Васојевића, највећег српског племена.
У свом поздравном говору предсједник Удружења Васојевића из Савиног Села Вук Дедовић, је поздравио присутне госте, појединце и делегације. Повод за окупљање је била 33 скупштина Васојевића и сјећање на дан од прије тридесет двије године када је у Савином Селу 21. новембра 1992. године на Светог Архангела Михаила формирана подружница Удружења Васојевића у Савином Селу код Врбаса. Они су тада основали Удружење Васојевића у Савином Селу. Треба подсјетити да је тада група Васојевића и то угледних 1992. године одлучила да се организује и оснује Удружење, које ево пуних 30 година беспрекорно и успјешно функционише. Васојевићи који су били у иницијативном одбору били су: инж. Мирко Машовић, директор П.Д. “ Милан Куч“: Драшко Нововић, учитељ; Драго Вуканић, наставник; Милан Вукићевић трговац; Марко Ђукић, полицијски службеник; Вук Дедовић приватник; Мишко Дубак, полицајац; Слободан Масловарић, угоститељ; Васо Дујовић, прнзионер и Радојко Радивојевић угоститељ. Као што смо већ рекли на Аранђеловдан 1992. године овдје у Савином Селу, с циљем да се дружимо и да не заборавимо завичај и везе између нас основали смо Удружење. А основни циљеви су били да се не заборави традиција, да знамо ко смо и шта смо и од кога смо и да помогнемо једни другима, наравно, без личних интереса, а у интересу општег добра.- Казао је Вук
Дедовић, предсједник Удружења Васојевића у Савином Селу, који је прочитао имена људи који су помогли ово саборовање и свима им се захвалио.
Скупштину је благословио свештеник СПЦ Сава, а својим говорима су је поздравили: Милија Зечевић, професор емеритус и почасни предсједник Удружења Васојевића из Београда; Зоран Лакушић, предсједник Управног одбора Удружења Васојевића „Васо“; Невенка Бошковић-Ћировић, конзулка Државе Црне Горе у Републици Србији, Милан Глушац, предсједник општине Врбас, Ђорђе Лакушић, умјетнички директор КУД-а „Копаоник“ Лепосавић — Косово и Метохија, Србија, и Радко Гарчевић, предсједник Удружења Васојевића Приморја и Боке. У својим излагањима закључили су да скуп представља живи мост између традиције и савременог живота.
Скуп је поздравио и почасни предсједник Удружења Васојевића академик проф. др Милија Зечевић, уз жељу да вриједни домаћини у Савином Селу и у наредном периоду приређују сличне братске свечаности. – Васојевићи су потомци Немањића и ми се дичимо својим поријеклом. Зато скуп у Савином Селу представља израз заједничких жеља свих припадника великог Васовог племена спремних да његују традицију своје постојбине, да се међусобно испомажу и да удружени покажу своје поштовање према традиционалним вриједностима – нагласио је Зечевић.
Ријечи поздрава Васојевићима упутила је и конзул Црне Горе у Србији Невенка Ћировић, која је истакла да је срећна што Васојевићи баштине Црну Гору Петровића који су знали ко су и шта су и то ми данас треба да будемо и да се њима поносимо.
На скупу су говорио и предсједник општине Врбас Милан Глушац, који је истакао да су „Оваква окупљања су изузетно важна, она представаљају мост између предака и нас, али и између садашњих и будућих генерација. Она су она фина нит која повезује нерођене са храбрим прецима. У свакој речи и успомени чува се највреднији део наше моралне вертикале, која нас је очувала кроз векове. Увек треба знати ко си и ко су ти били ђедови. Човек без традиције је као дрво без корена, онај који са поносом носи своје име, своју веру и своју част, никада није изгубљен. Васојевићи нису само географска одредница. У питању је стање духа. Овде, у Савином Селу, тај дух је пустио нове корене. Васојевићи су са собом донели чојство као меру човека, јунаштво као дужност, и доброту као закон. Велики је списак изузетних Васојевића, који нису само ваши, него општи путокази за све људе који држе до части, доброте, слоге и заједништва. Мојсије Зечевић, Гавро Вуковић, Карађорђе, војвода Петар Бојовић и многи други. Они су путоказ и светионик који све Васојевиће, али и све нас у општини Врбас инспирише да стварамо боље услове за живот. И зато се радујем што вечерас сви заједно можемо да прославимо 33 године Удружења Васојевића. Да говоримо о заједништву, да уживамо у братској слози. Несебичност и посвећеност заједници представљају наслеђе које је темељ Удружења. Општина Врбас ће наставити да буде ваш ослонац у будућности“, поручио је окупљеним Глушац, председник општине Врбас.
Скупу се обратио Зоран Лалкушић, предсједник Удружења Васојевића “Васо“ из Лијеве Ријеке, поводом славе Васојевића — Аранђеловдана.
–Долазим вам из Црне Горе, из саме матице Васојевића, из Лијеве Ријеке, мјеста гдје је наш родоначелник Васо столовао, на Ножици, гдје и данас, у цркви њему посвећеној, почивају његове земне мошти. Са тог светог мјеста, из завичаја под Комовима, доносим вам братски поздрав свих Васојевића из матице, Лијеве Ријеке.
Данас смо се сабрали поводом крсне славе, Светог Архангела Михаила, заштитника Васојевића и чувара свих наших домова.
Ово није обичан дан. Аранђеловдан је више од празника, то је дан када се небо и земља сусретну у завјету, када се брат уз брата сабира под архангелским окриљем, да обнови своју вјеру и братство, и да учврсти везу са завичајем.
Сабори попут овога, у Савином Селу, нијесу само прилика за сусрете. Они су духовни повратак завичају.
Када се Васојевићи саберу, било у Лијевој Ријеци, Беранама, Андријевици, Београду, или овдје, у равници Бачке, тада се заправо сабира читаво наше племе: у мисли, у молитви, у љубави.
Многи су наши преци давно одселили из Црне Горе, али завичај су понијели у срцу. Њихова дјеца и унуци овдје су подигли домове, али никада нису заборавили одакле су коријеном. Јер то је највећа вриједност, кад човјек зна ко је и коме припада.
Васојевићи су потомци светородног Немањићког стабла, племе које је кроз вјекове било носилац бакље српства.Гдје год се борило за вјеру, за част и отаџбину, Васојевића је било у првим редовима. Давали смо јунаке и војводе, свештенике и учитеље, али изнад свега људе чврстог карактера и непоколебљиве вјере. Наши преци су знали да се највеће битке не воде мачем, него духом. Знали су да је Црква темељ племена, да се без вјере, без српског језика и без завичаја губе и човјек и народ. Зато је наш завјет да чувамо: вјеру православну и нашу свету српску Цркву; српски језик и ћирилицу; завичај под Комовима и све наше обичаје; и племенску слогу, која нас је одржала вијековима.Браћо, било је времена када је и само помињање тога било тешко. У доба комунизма, говорити о племену или завичају значило је бити сумњив.Многи су се тада склањали, али било је и оних који су имали храбрости да кажу ко су и коме припадају.
Један од таквих био је наш уважени професор др Милија Зечевић, ректор Европског универзитета и почасни предсједник Удружења Васојевића. Он је први покренуо сабирање Васојевића, у вријеме кад се мало ко усуђивао о томе говорити.
Његова упорност, рад и љубав према племену инспирисали су многе од нас, и мене лично, да у матици, у самом срцу Васојевића, покренемо удружење које ће чувати име нашег родоначелника Васа и завичај из којег смо потекли.
Професор Зечевић нас је подсјетио да Васојевићи нијесу само географија, већ морална и духовна заједница. Он је повезао племе од Комова до Суботице, од Београда до Косова поља. Зато му дугујемо захвалност и поштовање. Са посебним поносом желим да поздравим нашег домаћина, Вука Дедовића, предсједника Удружења Васојевића у Савином Селу. Вук је деценијама чувао пламен овог сабора, окупљао Васојевиће и њихове потомке, подсјећао их на коријене, и својим радом показао шта значи истрајност, љубав и преданост завичају. Хвала му за све што чини да се Васојевићи сабирају, и да нас, без обзира на километре, спаја иста мисао, мисао завичаја и племена.
Данас, у времену кад свијет постаје глобално село, кад се човјек губи у гужви савременог доба, оваква сабрања имају посебан смисао. Она нас враћају завичајним изворима, подсјећају ко смо и чији смо, и уче нас да без завичаја нема ни коријена, ни будућности.
Зато, нека овај дан, овај сабор и ова света слава буду подсјетник свима нама, да чувамо оно што су нам преци оставили: вјеру, језик, завичај и братство. Да се никада не заварамо да се може живјети без тога. Васојевићи су преживјели многе буре јер су знали за кога се боре, коме се Богу моле, и чије име носе. Док год будемо чували тај завјет, биће и нас, и нашег завичаја.Нека овај Аранђеловдан буде благослов за све Васојевиће, у матици и расијању. Нека нас Свети Архангел Михаило води и штити, као што је водио наше претке.
Нека живи наш завичај!
Нека живе Васојевићи, гдје год били!
Нека је срећна и благословена слава свима!-поручио је Лакушић.
