Вокера, у пратњи супруге и сарадника, синоћ је у Приштини дочекао „косовски премијер“ у оставци Аљбин Курти, двојица старих пријатеља остали су у дужем пријатељском разговору. Курти је Вокеру поновио „дубоку захвалност за историјску улогу коју је имао за народ Косова у разоткривању геноцидних злочина Србије, за драгоцено пријатељство које се наставља и за његову непоколебљиву посвећеност истини и правди“. Са своје стране, сам Вокер није био толико говорљив, Куртију је честитао победу на изборима, а било је и разговора о данашњој комеморацији у Штимљу на којој ће обојица учествовати.
Медији у Приштини јуче и данас препуни су подсећања на Рачак, биће одржан и научни скуп о томе како Србија прикрива овај „геноцидни злочин“, а подсећа се и да је 30. децембра прошле године Специјално тужилштво тзв. Косова објавило да је оптужило 21 особу за „ратни злочин против цивилног становништва“, а „због масакра у Рачку где је 15. јануара 1999. године убијено 45 цивила“.
Нашироко, подсећа се да су према наводима оптужнице припадници 243. моторизоване бригаде Приштинског корпуса Треће армије Војске СРЈ као и припадници МУП-а Србије „опколили Рачак, гранатирали село, вршили претресе од куће до куће, одвајали мушкарце од жена и деце присиљавајући их да напусте село, док су притворени мушкарци погубљени“.
Интересантно, верзије о „45 цивила убијених у масакру у Рачку“ држи се и Радио Слободна Европа у вести од 30. децембра о оптужници против „21 особе коју је подигло Специјално тужилаштво Косова„.
Што се тиче Вокера, такође интересантно, он је ове године, примећује се на снимцима сусрета са Тачијем, био нешто мање ганут него прошле када је у Приштини, подмазан са 70.000 евра, промовисао књигу о истини у Рачку.
Тада је Курти и сам веома ганут, Вокеров урадак оценио као „непроцењиво сведочење“ и „незамењиво огледало“.
„Kњига подсећа на жртве масакра у Рачку и одаје почаст свима који су дали свој живот за слободу Kосова„, изјавио је тада Курти док је Вокер рекао да је у Приштини са намером да „убеди људе да прочитају књигу о неким стварима које су се се десиле током 1998. и 1999. године“, као и да је Рачак „један од два-три најважнија дана у његовом животу„.
Заиста, ако се изузму његове сличне операције по Јужној Америци, Никарагви, Хондурасу, Ел Салвадору, Босни и Херцеговини, итд, 15. јануар 1999. године био је вероватно, најважнији дан у Вокеровом животу. Јер, амерички обавештајац тог јутра испоручио је својим шефовима оно за шта је и био послат на КиМ – монтирани непосредни повод за бомбардовање СР Југославије.
То што ће се испоставити да се радило о једној од највећиј медијских и обавештајних превара века касније није имало никакве везе. РСЕ и дан данас остаје при тврдњи да се радило о „убиству 45 цивила“.
Оно чега нема у вести РСЕ о подизању оптужнице против „21 особе“ јесте да су у области села Рачак од јула 1998. до јануара 1999. године од стране терориста чија је база била у том селу убијена 24 полицајца, припадника званичне оружане силе званично признате државе Србије, а да је 25 људи рањено.
Нема ни чињенице да су акцију полиције у Рачку, 14. на 15. јануар пратили и припадници мисије ОЕБС-а којом је командовао сам Вилијам Вокер, да је на лицу места било и неколико страних ТВ екипа које су могле да виде и сниме опкољавање и заузимање једног од бункера ОВК.
Прешавши једноставно преко свих чињеница, Вокер је следећег јутра изашао са тврдњом о „масакру над цивилима“.
„Видео сам све примесе масакра, много тела, много мушкараца убијених ватром из различитих праваца, али, већином изблиза. То је језив, ужасан призор“, изјавио је тог јутра Вокер новинарима у Рачку не пропустивши да каже како су му мештани рекли да су убиства починили српски полицајци.
Наредних три дана истражном судији Даници Максимовић није било дозвољено да уђе у Рачак. Сама судија Маринковић испричала је да су она и њен тим били изложени претњама странаца, а приликом неких од покушаја да уђе у село и обави увиђај на њу и истражитеље је и пуцано.
Претходних 27 година она је више пута поновила да су изјаве Вокера да се у Рачку догодио „масакр цивила, ратни злочин“ – лаж, и да је „истина од самог почетка била позната свима, па и онима који су донели одлуку о бомбардовању СР Југославије директно користећи Рачак као непосредни повод“.
„Истина коју сам ја тада утврдила као истражни судија, стоји и дан данас, а то је да у Рачку није било никаквог масакра цивила, већ да је то била легитимна акција српске полиције над терористима тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК)“, речи су судије Маринковић.
Три дана касније, 18. јануара, када су она и истражитељи ушли у село, пронашли су кућу у којој је био штаб УЧК, у кући је било и униформи са ознакама те организације, хране, спискове са именима војника.
„Све су то докази које смо предочили и у Хагу, где сам ја као сведок одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића сведочила. Изнела сам доказе, истину коју сам ја утврдила, оно што сам непосредно као истражни судија видела на терену и на лицу места и Рачак је отпао из оптужнице. То је велики успех и победа наше државе“, рекла је Маринковићева у једној од изјава додајући да је „Хашки трибунал прихватио истину да није било масакра у Рачку“.
Неспорно је такође да се српским истражним органима тада прикључио и тим патолога из Финске који је предводила др Хелена Ранта. Фински истражитељи тада су оспорили методе „парафинске рукавице“ које су користили српски истражитељи и оценили да су те методе „застареле“. Сама Ранта је 17. марта, недељу дана пре почетка бомбардовања СР Југославије, на конференцији за медије у Приштини, изјавила да се ради о „злочину против човечности“, додајући да се у Рачку радило о „ненаоружаним цивилима“, јер, они „у џеповима нису имали муницију“.
Тек касније, када је Србија већ била бомбардована, када су на земљу бачене тоне осиромашеног уранијума, побијене хиљаде људи, направљена огромна материјална штета, Ранта је написала књигу о овом догађају. Према овој накнадној истини Вокер је „вршио притисак на њу приликом писања извештаја“, додајући да је Вокер очекивао да она „подржи његову интерпретацију догађаја“.
Вокер је, сведочила је касније Ранта, инсистирао да се у извештају користи реч „масакр“, а, поред осталог појавила се и прича да је једном приликом оловком гађао Ранту, незадовољан њеним „професионалним приступом“. У аутобиографији Ранта је даље писала да јој је Вокер на душу ставио и да у извештају није користила довољно „убедљив језик“, којим би описала наводни злочин Срба.
Ранта је касније пред камерама показала оригиналан извештај из Рачка, у коме је закључено да тела припадају борцима ОВК, а не албанским цивилима.
извор: рт балкан
