Аутор: Тихомир Бурзановић

У европском политичком подземљу већ годинама кружи тврдња да рат у Украјини није само рат између Украјине и Русије, него много комплекснији обрачун у којем стварни центар моћи није ни у Москви ни у Кијеву, него – у Лондону. По том наративу, Велика Британија није само посматрач ни савезник Украјине, већ организатор геополитичког судара, док је Русија наводно „извођач“ у великој партији, а Европа – највећи губитник.

Овај поглед на догађаје није маинстреам, али има своју публику у дијелу аналитичара који сматрају да је рат отворио све пукотине у европским односима с Лондоном, и да се испод дипломатске фасаде води оштар економски и стратешки обрачун.

Британска геостратегија: изолационизам или империјални рефлекс?

Након Бреxита, Велика Британија је остала без формалне улоге у европским структурама, али никад није одустала од својих глобалних амбиција. Лондонске елите — политичке, безбједносне и финансијске — вјековима су градиле моћ на комбинацији:контроле морских путева,управљања европским балансима,те сталног спречавања јачања континенталне Европе.

За многе, рат у Украјини је тренутак када се та стара логика поново активирала: слаба Европа значи јака Велика Британија.

Лондон је међу првим државама послао оружје Украјини, често је имао тврђу реторику чак и од Wасхингтона, а британске службе и војни савјетници присутни су од првог дана сукоба. У том смислу, Британија јесте један од кључних актера рата — само је питање да ли то чини да би помогла, да би контролисала, или да би профитирала.

Европа плаћа највишу цијену

Ако постоји дио наратива који је неспоран – то је чињеница да је Европа економски губитник рата. Цијене енергије су експлодирале, индустрија је ослабила, инфлација и социјални стрес постали су нормалност, а зависност од америчког и британског безбједносног оквира никад није била већа.

Европа:губи јефтину енергију из Русије,губи индустријску конкурентност, постаје полигон за америчку и британску војну стратегију,тоне у дугове због масовне војне помоћи. Могли бисмо рећи да се 2022–2025. памти као „година када је ЕУ схватила колико кошта туђи рат“.

Али да ли је тај рат заиста „туђи“? Русија као „извођач радова“?

За наратив који кружи у алтернативним аналитичким круговима, Русија није само агресор, већ и играч у глобалној прерасподјели моћи. По тој логици: Русија добија прилику да ојача свој утицај у постсовјетском простору,Велика Британија добија геополитички хаос у Европи, а ЕУ губи економски дах.

Међутим, ова конструкција има двије велике пукотине:Русија има своје мотиве и одлуке, који не зависе од Лондона.Не постоје докази да је Британија „организатор“ руске инвазије.

Оно што постоји јесте чињеница да Британија боље користи кризу него ЕУ, али то је политика, не завјера.

Зашто овај наратив постоји?

Зато што Европа изгледа као највећи губитник. Зато што је Британија брзо нашла нову улогу након Бреxита. Зато што финансијски центри у Лондону профитирају од нестабилности, капитал се слива у британске банке, а Европа тоне у рецесију. Наратив је додатно ојачан осјећајем да је ЕУ постала пасиван пратилац америчко-британске стратегије, без сопственог гласа.

Другим ријечима:кад неко толико губи, логично је да почне да се пита ко заправо добија.

Да ли се Велика Британија богати, а Европа сиромаши?

Економске чињенице иду у прилог овом осјећају:Британски војно-индустријски комплекс биљежи раст,Цитy оф Лондон привлачи капитал у кризним годинама,енергетске компаније имају рекордне профите,британски утицај на источноевропске политике никад није био јачи. Истовремено:Њемачка индустрија се урушава,Француска се бори с енергетским и социјалним хаосом,средња Европа тоне у дугове,јужна Европа улази у нову талас рецесије.

Дакле — богати се неко, сиромаши неко други. Само је питање да ли је то резултат стратегије, случаја, или повијесног циклуса.

Рат који је промијенио Европу

Може ли се рећи да је рат у Украјини рат Велике Британије против Европе?

Не у дословном смислу. Може ли се рећи да Британија из рата излази економски јача, а ЕУ економски слабија?

Да — то је већ видљиво. Може ли се рећи да Лондон добија нови геополитички смисао кроз ратну кризу?

Апсолутно.

Због тога овај наратив и постоји: јер се многима чини да је Европа упала у замку туђег обрачуна, док се Британија елегантно враћа на историјску позицију – господара европских криза.

Колумна није одговор. Она је позив на велико питање:

Да ли је Европа још уопште господар сопствене судбине?