После Драже, родитељи Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дража и сестра Јелица су имали веома тешко одрастање. Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умро је отац Михаило, а после пет година умрла је и мајка Смиљана. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду. Сестра Милица умире од туберкулозе када је напунила 10 година и тако Дража и млађа сестра остају сами са стрицем.
Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да спада у ред првих архитеката у Србији. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Кућа је била лепа, на спрат, са баштом испред. Пред рат и за време рата Јелица је у тој кући живела сама. По манирима, говору и изгледу, била је идеалан представник српског грађанског друштва. Као академски грађанин и представник српске културне елите, била је веома поштована и у нашем и у другим народима. Под окупацијом Немци је ниједном нису ухапсили нити су је малтретирали. Ипак, они којима је лепа кућа значила много више од културе и академских звања дошли су по „своје“.
Одмах након „ослобађања“ Београда и уласка комуниста у град, Дражина млађа сестра је без икаквог суђења ухапшена, малтретирана и убијена. Породична кућа у којој је живела је наравно отета и предата на коришћења партијским следбеницима. Данас, та кућа у изворном стању не постоји јер је након неког времена и срушена. Такође, не зна се ни где се налази гроб првог српског архитекте.
