Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ПРОФ.ДР СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: На Западу књижевност је изгубила аутономију, више се вреднује њена идеолошка функција!

Разговарала: Снежана Р. Радуловић

Слободан Владушић (1973, Суботица, Србија) доктор је књижевних наука, универзитетски професор, оснивач „Центра за истраживање и популаризацију српске књижевности“ при Одсјеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевник, романописац, есејиста, књижевни критичар, уредник, колумниста… Једно вријеме (између 2013. и 2016. године) је уређивао најстарији живи књижевни часопис у Европи „Љетопис матице српске“; био је уредник критике у часопису „Реч“, уредио је неколико бројева часописа „Луча“ (који издаје Српски културни центар у Суботици), а књижевне приказе и есеје писао је и за дневне новине „Политику“ и „Вечерње новости“, док је публицистику писао за: „Нин“, „Недељник“, „Печат“…

Један је од најчитанијих савремених писаца чија дјела се продају у неколико десетина хиљада примјерака, чија дјела доживљавају неколико издања.

Његова најзначајнија дјела су књиге теоријске прозе „Црњански, Мегалополис“ (2011) и „Књижевност и коментари“ (2017) и романи: „Форwард“ (2009), „Ми избрисани“ (2013), „Велики јуриш“ (2018) и „Омама“ (2021).

Добитник је многих престижних награда (,,Милан Богдановић“ за најбољу новинску критику у електронским и штампаним медијима на српском језику (2004); „Виталова награда“ за роман Форwард (2009); ,,Исидора Секулић“ за књигу „Црњански Мегалополис (2011); ,,Меша Селимовић“ за роман ,,Ми избрисани“ (2013); ,,Лаза Костић“ и ,,Ђорђе Јовановић“ за књигу Књижевност и коментари“ (2017); ,,Јанко Веселиновић“ и ,,Светозар Ћоровић“ за роман „Велики јуриш“ (2018); „Бескрајни плави круг“ за роман ,,Омама“ (2021)).

Члан је књижевне групе ,,П-70“.

* Како бисте Ви дефинисали умјетност и шта она за вас значи?

За мене је уметност начин на који уметник изражава сопствену личност. Личност уметника се састоји од његове моћи да ствара нове имагинарне светове и његове животне приче која је заправо, грађа за то стварање. Уметничко дело повезује уметника са другим људима, који то уметничко дело могу да прихвате као нешто што је и за њих врло интимно. То знам из личног искуства. Када сам као постдипломац једном анализирао Пушкинов роман у стиховима „Евгеније Оњегин“, стекао сам утисак да је то и мој роман, а не само Пушкинов. Његови јунаци су и мени постали веома блиски, јер сам их толико добро упознао да су ми на неки начин постали пријатељи. И данас када помислим на Оњегина, ја нисам помислио на књижевни лик, већ на једног човека кога сам имао срећу да упознам. Можда је у томе тајни смисао уметности: она нам пружа могућност да се дружимо са људима, са којима се вреди дружити.

* Синергија науке и умјетности.

Неки уметници су себе као писце видели као научнике: рецимо, то је био случај са Балзаком који је пишући своју Људску комедију, веровао да пописује и открива типове људи у Француској прве половине 19. века, на начин сличан биологу који пописује врсте животињскг царства. Емил Зола, натуралистички писац друге половине 19. века, сматрао је да роман нека врста експеримента у коме се јунак, обдарен специфичним биолошким наслеђем, поставља у посебну ситуацију у којој то његово наслеђе долази до изражаја. Киш је говорио да је у свом роману „Пешчаник“, на основу једног писма који је написао његов отац, жртва Холокауста, реконструисао један нестали свет, исто онако како би научник на основу једне кости могао да реконструише изглед неке нестале животиње. Са друге стране, када помислимо на Теслу и његова спектакуларна открића која су га водила далеко изван хоризонта познатог света, понекад се запитамо да ли је он био само научник или научник и уметник, који је откривајући свет, заправо стварао нови свет. При том, знамо да је Тесла волео стихове Змаја, што показује да врхунским научницима уметност није страна, као што ни врхунским уметницима није страна наука.

* Тема Вашег магистарског рада је „Дезинтеграција мотива мртве драге у српској поезији 20. века“.  Зашто сте изабрали ту тему?

У серијама, филмовима па и у романима и причама, јунаци често дођу до неког важног открића или идеје у тренутку који самим тим постаје незабораван. У животу, чини ми се, таквих привилегованих тренутака нема баш пуно, јер се идеје и открића не појављују изненада као епифаније, већ полако освајају вашу свест. Када постанете свесни њиховог присуства, чини вам се да су у вама већ одавно, што је заиста и тачно. То је био случај и са мотивом мртве драге, чији сам историјат дао у књизи „Ко је убио мртву драгу“. Не знам, укратко, када се и како појавила у мојој свести, али знам да је било лепо читати неке велике песме, које се базирају на том мотиву: у српској књижевности такве су најмање три, врло чувене: Дисова, „Можда спава“, Костићева „Santa Maria della Salute“, и Миљковићева „Узалуд је будим“.

* Милош Црњански и Ви. И Ваш докторат и Ваше стварање повезали сте с Милошем Црњанским.

Црњански је писац на коме сам докторирао, а тај мој докторат, мало прерађен, објавио сам као књигу теоријске прозе под насловом „Црњански Мегалополис“. Поред овог доктората, о Црњанском сам написао још и безброј других текстова, а он је истовремено и један од јунака мог последњег романа „Омама“. То свакако говори да ми је он близак писац и да ми је близак његов поглед на свет, иако наравно, то не значи да је мој и његов поглед на свет потпуно идентичан. Дакле, ја нисам фан Црњанског, нити ми смета што се и неки други тумачи баве Црњанским на свој начин, који се разликује од мог. Себе више доживљавам као човека који се бави српском књижевношћу у целини, а Црњански је само један од писаца које сматрам себи блиским и са којима, некада у мислима, разговарам. Иначе, дружења са тим мртвим људима, сународницима, чије нам јединствене личности остале завештане у њиховим текстовима, сматрам за једну од највећих повластица у свом животу.

* Написали сте четири романа. Можете ли нам рећи нешто о њиховом стварању и успјеху који сте постигли својим стварањем?

Мислим да сам у сва четири начина, на различите начине, покушао да опишем једну ствар, а то је дух времена у коме живим. Својим студентима увек говорим да је књижевност није азил у који се склањамо, већ начин да постанемо присутнији у свету у коме живимо. Мој први роман „Forward“, има за приповедача вештачку интелигенцију – објављен је 2009. године. Мој други роман, „Ми избрисани“, из 2013. године, повезује судбину наших убијених сународника на Косову са сајбер светом и виртуелном реалношћу: оба ова романа добро су прошла код критике, али не и код већине читалаца. Потом сам објавио роман „Велики јуриш“, који је написан потпуно другачије од претходних романа. Тај роман може да се чита као историјски роман о Првом светском рату са елементима фантастике, али је исто тако и прича о борби између човека и надчовека, која се прати кроз судбину три лика. Најзад четврти мој роман, „Омама“, говори о Берлину из доба Вајмарске републике, дакле крајем двадесетих година прошлог века, у коме се виде први елементи онога што сам касније у својој теоријској прози назвао Мегалополисом. Што се тиче мојих романа у целини, сада ми се чини да они имају свој самосталан живот, и да неким читаоцима припадају исто онолико колико припадају и мени. То значи да су испунили своју судбину којој ја више немам шта да додам.

* У децембру 2018. године одржали сте неколико предавања у својству гостујућег професора на Универзитету за стране студије у Пекингу. Како бисте описали то своје искуство?

Моја искуства у Пекингу су била врло лепа из више разлога. Прво, Пекинг није само врло леп град, већ је за нас који долазимо из Европе и врло необичан град. Захваљући љубазним домаћинима, имао сам прилику да га у доброј мери обиђем и упознам. Тако сам се срео са једном потпуно другачијом цивилизацијом од оне у којој ми живимо, односно „под“ којом ми живимо. То се добро види и по неким свакодневним детаљима из живота Пекинга. Невешћу само један такав детаљ: када уђете у кинеску банку, видите на табли да предност у реду имају војници. То више нигде у Европи нећете видети, и та разлика нешто говори. Ако кинески војник сутра треба да први ризикује живот за Кину, онда је разумљиво зашто ћете му дати предност у реду у банци, или у неком другом реду. Ви му на тај начин одајете захвалност за то што је спреман да се бори за заједничку слободу. Ако те захвалности нема – а у Европи је према војницима нема, јер никоме на пада на памет да им уступи место у реду – како онда можете да очекује да ће се тај човек ризикује живот за вашу слободу. Онолико колико сте спремни да урадите са војника, толико сте спремни да урадите и за своју слободу. Ствари су једноставне: тамо где нема култа војске тамо нема ни култа слободе.

* Која дјела бисте препоручили читаоцима који желе да се упознају са савременом српском књижевношћу?

Препоруке за читање су код мене неодвојиве од личности особа којиме препоручујем књиге за читање. Књиге су, наиме, као људи. Ми смо овакви какви јесмо,  али се однос других људи према нама разликује: неки људи у нама виде пријатеље, неки људи су према нама равнодушни, а неки су иритирани самим нашим постојањем. Људи се разликују, па се разликују и књиге које им се могу препоручити. Чак и онда када више људи воли истог писца, рецимо, Црњаског, врло је вероватно да они не воле исте ствари у његовом опусу, него различите. Из ових разлога, уздржавам се од уопштених препорука.

* Како се српска књижевност данас позиционира на међународној сцени?

Гете је својевремено имао идеју о светској књижевности коју би чинила најбоља дела националних књижевности. То је међутим, утопија која не постоји, и која вероватно, никада није ни постојала. Културна политика већине држава а посебно великих сила, неодвојива је од спољне политике, што се добро види по добитницима Нобелове награде за књижевност: готово увек, у већој или мањој мери, постоји неки политички контекст унутар кога се бира добитник. Такав контекст је постојао чак и онда када је добитник Нобелове награде уистину заслужио ту награду, као што је био случај са Андрићем. Данас је, на некадашњем Западу, књижевност изгубила своју аутономију, што значи да је естетска вредност књижевног дела постала другоразредна вредност. Оно што се вреднује јесте њена идеолошка функција: да би неко дело било успешно, да би неки писац био успешан, он у 99% случајева не сме да буде идеолошки субверзиван. Уелбек је дозвољени изузетак, то је свима јасно. Даћу вам пример како то функционише: пре две године узео сам књигу једног славног француског писца, прочитао сам десатак страница, а онда сам препоставио шта ће се догодити на крају романа са сваким од јунака у складу са његовом идеолошком позицијом. Разговарао сам са супругом, која је роман прочитала, и све сам погодио. Ако је писац тог романа значајан светски писац, онда вам његов случај показује шта данас јесу велики светски писци, у највећем броју случајева. Што се тиче позиције српске књижевности у свету, немам утисак да се данас системски ради на томе, а када би се радило, онда бисмо морали узети у обзир и ове претходно изречене напомене о позицији саме књижевности у свету, односно некадашњем Западу.

* Радили сте једно вријеме као лектор за српски језик на Универзитету „Адам Мицкијевич“ у Познању (Пољска). Које су кључне вјештине или карактеристике које би лектор требао посједовати како би успјешно обављао свој посао?

Лектор за српски језик у Познању сам био свега два семестра, а после тога сам се вратио на Филозофски факултет у Новом Саду, на коме сам већ био запослен као асистент на Одсеку за српску књижевност. Дакле, моја лекторска искуства нису толико дуготрајна да би у мени могла да оставе неки посебно дубок траг.

* Које су могуће последице недовољне лектуре на каријеру писца и пријем књиге код публике?

Читање књиге која није лекторисана на одговарајући начин, подсећа на вожњу колима на аутопуту препуном рупа. Између свих мојих књига које сам до сада објавио, а има их више од десет, постоји једна за коју нисам сигуран да је уопше лекторисана. Лично, мени се као аутору та књига у великој мери смучила, а вероватно се смучила и читаоцима који су је читали. Наиме, није лако читати текст када на свакој страници морате да пређете преко неколико словних грешака. Срећом, остале моје књиге су биле лекторисане врло коректно и то је један од разлога зашто су већину њих људи радо читали. Питање лектуре јесте, укратко речено, тест озбиљности издавача.

извор: словословље

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КОД ЦРКВЕ СВЕТOГ СПАСА: Обиљежавање 166 година битке на Граховцу!

ШТАМПА: Нови број “Гласа Холмије”!

КОД СПОМЕНИКA ПУШКИНУ У ПОДГОРИЦИ: Обиљежено 225 година од рођена великог пјесника!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

glas65

ШТАМПА: Нови број “Гласа Холмије”!

milo-stoltenberg

ДПС ВЕЉЕСИЛА, МОНТЕНЕГРИНИ И ТУРЦИ СЛОЖНИ: Мило замјеник Столтенберга!

puskin1

КОД СПОМЕНИКA ПУШКИНУ У ПОДГОРИЦИ: Обиљежено 225 година од рођена великог пјесника!

babunski

СТАРИ ЧЕТНИЦИ: Војвода Петко Илић из Старог Нагоричина!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

ПРАВОСЛАВЉЕ У УКРАЈИНИ: Мученици вјере својих предака!