Овим речима професор Филолошког факултета у Београду и председник Савета за српски језик Александар Милановић сумира Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику који је потписан пре тачно 70 година – 10. децембра 1954. Осим српских и хрватских лингвиста потписали су га и истакнути писци, а у документу је наведено да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, изједначена су два изговора, екавски и ијекавски, и два писма, ћирилица и латиница.
о Овај договор неки лингвисти сматрају највећим поразом српске филологије…
– Не сматрам да је то био највећи пораз српске филологије, већ само његов део, односно једна од тачака на силазној линији која је кренула од јачања југословенске идеје међу српским филолозима. Симболички их сажима чувена Скерлићева анкета из 1913. И из Скерлићевих питања и из одговора српских филолога видљива је спремност наших интелектуалаца да се зарад јачања идеје о заједничком стандардном језику, који се потом у свим уставима Краљевине називао српско-хрватско-словеначки а у научним делима српскохрватски или хрватски или српски, Срби одрекну и свог националног писма – ћирилице – и једног од двају српских изговора – ијекавице.
о Дакле, да се пониште темељи културног идентитета.
о Хрвати су и Новосадски договор развргли када су 1967. потписали Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика. Зашто су уопште учествовали у доношењу овог документа?
– Део хрватских лингвиста је неговао идеју о даљој стандардизацији заједничког језика, идеју коју су, у читавом свом опусу или делимично, у дело спроводили и њихови претходници, попут Томислава Маретића. Чини ми се да је други део хрватских лингвиста, у за њих мање погодном политичком тренутку, Новосадским договором само куповао време до отпочињања осамостаљивања хрватског стандарда у односу на српски. Циљ Новосадског договора је била даља заједничка стандардизација српскохрватског језика, која је подразумевала израду јединственог нормативног речника, граматике и правописа, који би смањили територијалну раслојеност језичког стандарда. Чланови Матице хрватске убрзо су после објављивања заједничког правописа напустили све заједничке језичке пројекте, а потом и иницирали хрватски маспок.
о Хрвати су тврдили и да је новосадски документ имао намеру да им се наметне српски језик.
– Ни ту нема никаквог изненађења. Идентичне тврдње поједини хрватски лингвисти, књижевници и новинари непрекидно су износили у хрватским гласилима и током међуратног периода, нарочито наглашавајући да се српски језик уводи у хрватске школе. У том периоду у овоме су предњачила гласила блиска Католичкој цркви. Исто су у оба периода тврдили и хрватски политичари, и та спрега је била очекивана јер је долазила из истог центра одлучивања.
о Да ли је једини губитник био, заправо, српски језик који је изгубио своје име и постао српскохрватски?
– Српски се утопио у српско-хрватско-словеначки, а потом и у српскохрватски, већ 1918. године. И то није било само терминолошко питање. Срећом, сви наноси који су унети у српски стандардни језик у овом периоду нису битније изменили његову граматичку нити његову лексичку структуру. Дакле, српски стандардни језик није престао да постоји, и он је задржао континуитет у своме развоју од 1814. и Вукове „Писменице српског језика“ до данас, а епоха српскохрватског језика само је једна фаза његовог развоја.
о Шта би био основни задатак наших лингвиста?
– Да што прецизније одредимо историјске, територијалне и све друге границе српског језика, не тражећи ништа туђе, али и не уступајући своје, и да се што посвећеније бавимо научним сагледавањима српског језика, јер на то можемо утицати. Подсећавам вас да су Хрвати и пред избијање Другог светског рата у Краљевини Југославији, чак и у образовном систему, несметано користили термин хрватски језик, док су Срби морали употребљавати термин српскохрватски језик. Нажалост, понегде се ова слика пресликава до дана данашњег.
– Последице су бројне, а симболички би се дале свести на чињеницу да смо и пре распада Југославије у Хрватској имали хрватски стандардни језик, чак и за све Србе у тој републици, док смо у Србији имали српскохрватски. Тако је остало и после пропасти договора. И даље сматрам да епоха српскохрватског језика, која је трајала од 1918. до 1991. није суштински променила његов српски идентитет, осим у лексичким детаљима. Поједини „кроатизми“ у српском језику сасвим сигурно нису били неопходни јер су потиснули постојеће српске речи, али га нису ни осиромашили. Неки од оних који су се појавили после Новосадског договора више су траг немоћи српске лингвистике да се одупре нерационалним тенденцијама у заједничкој језичкој политици, попут правописног термина зарез, којим је потиснут српски устаљени термин запета. Новосадски договор утицао је на српске нормативисте да се одрекну бројних континуитета у својим одлукама, унео је у њих страх од реакција хрватских лингвиста и политичара, делом је условио даље фалсификовање историје српског књижевног и стандардног језика. Вук Караџић се, на пример, све више сагледавао као творац српскохрватског књижевног језика, иако је 1849. написао текст „Срби сви и свуда“ и на тим позицијама остао до смрти.
о Последица лоше језичке политике је и то што је у Србији још на снази Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. у коме је службена употреба везана за државне органе, али није за медије или школе… Када ће тај закон бити промењен?
– Савет за српски језик већ је више пута упозорио Владу Србије на неопходност доношења новог Закона о службеној употреби језика и писама, будући да важећи не одговара актуелној језичкој ситуацији. Дакле, званичан захтев је упућен, а следећи корак би морала учинити Влада. Надам се да у њој увиђају да СФРЈ више не постоји, да је у Србији другачија језичка слика и да су нам данас другачије језичке потребе. Усвојен је Закон о заштити и очувању ћириличког писма који је помогао бољој заштити, допринео је и формирању Савета за српски језик. Ипак сматрам, и нисам једини у том уверењу, да је довољно имати један Закон о службеној употреби језика и писама, а да би у текст новог закона требало пренети и све добре одредбе из постојећих закона.
о Какви су резултати рада Савета за српски језик и да ли сте задовољни сарадњом са Владом Србије?
о Уставни суд ставио је ван снаге Закон о родној равноправности којим је прописана и употреба родно осетљивог језика, али се он и даље користи. Ко је дужан да то спречи?
– Родно осетљив језик шири се другим каналима, преко његовог увођења у новинарске кодексе, универзитетске правилнике и слична документа… Оваква ситуација може створити слику да држава заправо паралелно ради на два фронта. Сва истраживања јавног мњења показала су да су говорници српског језика апсолутно против језичког инжењеринга и решења донетих у нечијим кабинетима, а то је и став водећих стручњака у области србистике, као и свих србистичких институција. Јавност је то већ увидела, а надамо се да ће се то одразити и на заустављање вештачког ширења лабораторијски створених облика у језику.
извор: новости
