Пише: Милија Пајковић

         Нешто прије почетка рада рудешких фабрика, у вријеме, кад је још постојала могућност да једно тако лијепо мјесто као што је било тада Беране, са својом околином, постане истинска ваздушна бања и право туристичко мјесто, са јаком пољопривредом и исто таквим сточарством, у вријеме кад се врата кућа и станова нијесу закључавала, јер варошки лопови нијесу хтјели да черупају своје суграђене, него су то чинили у околним варошима и варошицама, највише приликом празника, сабора, вашара и појединих свечаности, у вријеме кад се све знало ко је ко, кад су се узајмљивале ћикаре уља, соли и масти, кад су се на клупама наслоњеним уза зидове размјењивале новости, кад се доконисало уз домаћу ракију, слатко од шљива и кафу, кад је вријеме текло успорено као у успореном филму, постојао је на обали Лима велики парк.

       Парк је захватао са запада простор од кућа Ћулафића, Божовића, Хадровића, Хусовића, Коматина и осталих, а оне су напросто задирале у његово зеленило и густину; са истока је граница био насип изнад Градске плаже код моста и Цреваре. С југа је граница била омања ледина која је парк раздвајала од оближњих кућа и кућерака, а са сјевера је готово упињала у дворишта домова из Комске улице.

Парк су пресијецале шљунковите широке стазе, уз које су биле постављене клупе, а бујао је од канадских јавора, борова, јела, липа, платана. Некако по средини изграђен је велики бетонски круг, на којем су д‌јечаци и д‌јевојчице зими клизали, а током осталих годишњих доба возили прве ,,поније“, омиљена бицикла многих д‌јетињстава, затим изводили вратоломије на котураљкама, уживали у циркуским враголијама, играли лопте на ,,голиће“, кошарке, а ту се и надметало у кошарци за улазак у Прву лигу.

     Скровита мјеста парка су била и мјеста првих пољубаца, али и првих партија покера, ,,карлаче“, ,,фирцика“, уз непрестану бојазан да их неко не прокаже  народним милицајцима који су кружили градом у жељи да се докажу и искажу управо у оваквим случајевима, без имало трзавица и муке.

          У парку је, од прољећа, па све до јесени, постављана дрвена кафана са мирисом пива, ракије и ћевапа, налик на кућице из каубојских филмова, или на нешто већу колибу из наших катуна.

А у Дому трезвености и у новом Дому културе од првог дана кад је почео са радом приказивани су најбољи свјетски и домаћи филмови, дијелом и захваљујући чињеници да је Радосав Цицо Поповић, који је био пуних 35 година   повезан са филмском умјетношћу, најприје као цјепач карата, па потом као  технички директор, управник и, на крају, као директор подгоричког биоскопа – био и берански зет! А бити берански зет је, ипак, једна од посебних повластица, зар не?

Тако су заљубљеници у филм из беранског краја гледали највеће свјетске и домаће глумце и глумице, дивили им се, понеко и опонашао, нарочито док је било вријеме ,,дасована“ и истинских љепотица!

А једна од таквих глумица и љепотица била је, свакако, Парижанка Брижит Ан-Мари Бардо, која се брзо увукла под кожу многим становницима беранске долине и залеђа!

Рођена је 28. септембра 1934. године у 15. – ом  арондисману Париза, у имућној породици Луја Бардоа,  и Ани-Мари Мусел.

У свијет филмске умјетности ушла је 1952. године, а међународну славу је стекла улогом у филму ,,И Бог створи жену“, који је осмислио и режирао њен тадашњи супруг Роже Вадим.

Глумила је у филмовима режисера великана као што су Луј Мал, Роже Вадим, Жан-Лик Годар и Федерико Фелини.

У најбољим година је напустила  филмску индустрију и посветила се заштити природе и животиња.

Удавала се четири пута и има сина Никола-Жака Шаријеа, који живи у Норвешкој.

Брижит се преселила у царство небеско прије неки дан, али у овом земаљском, у овом нашем беранском, живи још догађај из почетка шездесетих  година прошлог вијека, када су многи помислили да је Брижит стигла у Беране и сјела да се  одмори у великом парку.

        Била је средина јула и као шумски пожар раширила се по вароши вијест да у парку поред Лима, на дрвеној зеленој клупи, сједи нико други до сама Брижит Бардо. И младо и старо, и мушко и женско, кренули су ка том мјесту, понеко са фото-апаратом, неко спреман да направи разговор са њом, усхићен и због саме помисли да ће се тако прославити, а и зарадити, еј, море – Брижит чувена, нема ту шале! Многи су дрхтали од саме помисли да ће ту у својој вароши, и то усред парка, на обали плаветног Лима, вид‌јети ону коју су дотле гледали само на платну у сали биоскопа.

Лагано, готово се шуњајући, пристигли су и стигли до парка. Неки су се спустили на стазу и спазили су д‌јевојку, уистину, поприлично налик на Брижит, али, не наравно и ону праву! У том тренутку је наново стављала кармин на усне, пошто је  управо појела бурек. Рука јој је застала у ваздуху  и као да се окаменила од чуда и изненађења када је угледала неке од пристиглих радозналаца.

  Сва збуњена, устала је и папир у којем је био увијен бурек истресла је као да је у питању столњак, мрве и танке корице су пале на траву претворивши се у храну за птице; потом га је ставила у ташну, јер није вид‌јела корпу за смеће у близини. Размишљајући на брзину откуд толики народ и зашто је тако гледа, плашећи се да нешто није скривила, да је можда парк био неко забрањено мјесто, јер у њему није дотле било посјетилаца сем ње, једва је пронашла излазну стазу и изгубила се тамо негдје у правцу моста. То иде у прилог претпоставци да јој нико никада није рекао да личи на славну Брижит Бардо, јер би јој онда било све јасно.

Иако се у Беранама све знало, никад се није сазнало ко је била лијепа незнанка, веома налик на Брижит, одакле је била, шта ју је то навело да се нађе у Беранама – љубав, посјета рођацима на селу, пропутовање уз чекање на други аутобус или нешто сасвим  десето…

Fotografija: Screenshot

Обрада фотографије. Милија Пајковић