Пише: Иван Милошевић
Mоже ли и треба ли Црна Гора да буде монархија? То питање актуелним властодршцима вјроватно изгледа као врхунска небулоза, а са њима би се сложила вјероватно и двотрећинска већина актуелних интелектуалаца, а о обичном народу и да не говорим.
Да ли, дакле, Црна Гора може и треба ли да буде краљевина? Свака српска породица, барем она која још увијек није заборавила да се тако зове, воли да има домаћина. Не виртуелног који носи панталоне, него стварног чувара куће и рода. Његова улога је да симболично означи јединство својих укућана и да буде ослонац у најтежим ситуацијама. За њега нема безизлазних ситуација и увијек има рјешење за све недаће. Укућане око себе окупља не реда ради, него ауторитетом главе породице. Иако се чини да је везан разним обавезама, такав домаћин је слободан човјек и има моћ да пресуди тамо гдје треба да се суди, али и да увијек опрости. Није то оно што каже обичан народ да је „Бог и батина“, јер таквом домаћину батина није потребна. Умјесто ње ту улогу има права ријеч, очински савјет и љубав.
Некоме се може чинити да је патетика, али као што је неко домаћин, тако је и неко краљ у свом народу. У монархији има неке мистичне и есхатолошке поруке. Монархија је духовни непрекидни ланац прожимања народне траиције, обичног народа и монарха. Иако ланац подсјећа на ропство и неслободу у овом случају тај ланац, који се успоставља између монарха и народа је ланац слободе, односно независне одлуке да се буде за нешто, а против нечега.
У том ланцу негдје се налази тајна српске монархије. И то је било одлично познато старим Црногорцима. Иако има доста пародија на рачун службе црногорском Господару, негдје иза свих тих формализама, дише једна битна ствар која је суштина монархије, а то је комплетно животно јединство народа и монарха.
Уколико се монархија тако схвати, да ли је она могућа у Црној Гори? Мислим да јесте, али је нажалост она немогућа у садашњим условима. Јер како можете говорити о монархији у једној заједници која је подијељена по свим питањима, такорећи од избора управника зграде, па до предсједника државе. А још када се томе додају недоумице око идентитета, онда није тешко претпоставити да би било који монарх у таквој ситуацији одавде побјегао главом без обзира. ДПС је толико оголио своју диктаторску власт да је у Црној Гори чак немогућа и људска расправа о монархији, а камоли њено васпостављање. Због тога остаје на младима да и ову тему уврсте на списак својих интересовања, па можда нека будућа генерација и буде у прилици да васпостави такав облик владања.
Да је било среће и повољних историјских околности, Србија и Црна Гора су увијек требало да буду монархије. Тај облик владања је природан Србима и највише одговара њиховом темпараменту и карактеру. Срби су овдје гдје су, баш и због тога што више нијесу монархије и што су у једној епохи прихватили да живе у републици. Посебно их је уништило социјалистичко и самоуправљачко схватање живота и власти, које им је наметнуло систем који је био потпуно супротан њиховом темељним опредјељењима. Нажалост посљедице поменутих система још увијек трају код Срба, па претпостављам да ће достина њих овај текст сматрати лупетањем једног доконог убијеђеног монархисте. Можда и јесте, али боље и то, него да пишем оде овим данашњим скоројевићима, ДПС „принчевима“ и њиховом „краљу“, као што то неки раде!
