1. Позив србској младости да се јавно определи за ћирилицу као једино србско писмо,

сагласно Уставу Србије и пракси у свим европским језицима

2. Најављен нови српски правопис – који би у решењу питања писма српског језика морао бити неизоставно усаглашен с уставном обавезом из актуелног Члана 10. Устава Србије и општом праксом с једноазбучјем у свим европским и другим језицима – кључан је за враћање српског писма у пуни живот и за његову сигурну будућност

        У Србији се не примењује уставни пропис по коме је србско писмо само ћирилица, па на улицама Новог Сада ње има још само 1,5 %, а негде у брдима код Бајине Баште за њу је држава спремила музеј.

        У Републици Српској изгласан је 2022. неуставан закон по коме тамо више нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па ни сама држава. Тамо и иначе има ћирилице много мање него у Србији.

        У обе србске државе питање писма је готово затворено потпуним ћутањем интелектуалне елите и апсолутном владавином хрватске латинице, зване и гајевица или гајица по њеном састављачу похрваћеном Немцу Људевиту Гају.

        Никад се није чуо глас србске младости по питању писма, а није се ни могао чути јер се србским правописом и кроз просвету учи да Срби поред ћирилице имају и своју латиницу.

         Иикад се није догодило да било који интелектуалац родољубиве орјентације јавно постави питање зашто држава дозвољава два писма у србском правопису у српском језику, кад је по Уставу исправно регулисано да је само ћирилица србско писмо, па се он крши од 2006. г. до данашњег дана.

          Никад се нису исправно огласили о затирању ћирилице ни књижевници у Србији и Републици Српској.

         Године 2006. на референдуму за данашњи Устав србски народ се изјаснио за враћање ћирилице као јединог србског писма, али је, противно Уставу, у србском правопису остала и хрватска латиница као друго србско писмо. Остаће она и у ишчекиваном новом правопису ако србски народ не пружи отпор тој издаји и срамоти.

        Ако у данашњој смишљено необавештеној омладини „искра не нађе удар у камену“, треба се надати некој будућој србској младости, која ће се запитати зашто србска ћирилица припада само мртвим Србима на србским гробљима, а живим Србима припада туђа хрватска латиница.

        Овај текст биће штампан у великом тиражу и дељен србској омладини, како би она прво била упозната са истином о издаји ћирилице од стране високошколованих Срба. Затим, ако се у ћирилици препозна као србска, можда ће мирном побуном скинути латинички јарам са свог народа у српсском језику. Почетак би могао бити у виду јавног протеста даљем остајању хрватске латинице у србском правопису.

        Хрватску латиницу су наметнули Србима комунисти под вођством Хрвата Јосипа Броза Тита, а кад је Србија после формалног пада комунизма поново постала држава, такво стање подржавају лингвисти у сарадњи са државном влашћу, уз апсолутно ћутање интелектуалне елите.

        Бестидни лингвисти су дрско гурнули прст у србско око кад су у правопису написали да је та латиница остатак из језичког заједништва са Хрватима, па је зато и она „наша“.

       Србском народу не требају никакви хрватски остаци.

       Да је ова латиница уистину „наша“ не би њоме Аустроугарска заменила забрањену србску ћирилицу за време окупације Србије 1916 – 1918.

       У Монографији Први светски рат, књига 2, стр.287/8, „Обод“ 1975. пише:

      … када је у Србији српско писмо ћирилица било забрањено оружаном силом.

       „Окупационе власти су предузеле прави поход против српске културе. У школама и надлештвима забрањена је употреба српског писма и уведена латиница . У свим штампаријама ћирилична слова  претопљена су у латинична. Цензори на поштама добили су изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која је била исписана ћирилицом. Забрана  ћирилице у приватном саобраћају нарочито је огорчила грађане…

        Један заробљеник у логору у Галицији писао је тим поводом 29. новембра 1917 године, између осталог, и ово:

        „Маро, да ми пишеш српски, јер ја сам Србин па нека дође ма која држава у Србију, ја сам Србин и као Србин ћу да умрем, ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више.“

          Већ је написана смртна пресуда ћирилици у ишчекиваном новом србском правопису (у издању Матице српске ), тиме што у њему и даље остаје латиница као друго србско писмо, иако је то противно Уставу Србије. Главни потписници су главни редактор постојећег правописа проф. др Мато Пижурица (у пензији), проф. др Милорад Дешић, акаадемик Бранислав Остојић и проф. др Живојин Станојчић (сада поч.). Наведени професори, и друге њихове колеге, јавно су подржани за неговање туђе латинице у србском правопису од хрватског колеге лингвисте проф. др Анте Бежена.

        Проглашење србским непријатељско окупационо писмо, које је из Србије протерала 1918. славна србска војска са својим ћириличким заставама.  могуће је само зато што међу лингвистима, политичарима и у интелектуалној елити у целини нема научног поштења, стида и поштовања према страдалим прецима, који су нам оставили на чување оно што нас чини србским народом.

       Св. Ава Јустин рекао је да није наш онај ко се не препознаје у Св. Сави.

       Тако исто нису наши они Срби који се не препознају у ћирилици, мученици која је увек страдавала заједно са својим народом, у којој су се Срби препознавали хиљаду година, и по којој су их други препознавали.

Само србска младост може вратити ћирилицу своме народу

      За време комунизма Срби су плашени ћирилицом, па им није смело пасти на памет да њу и спомињу у разговору, а камоли да је доживљавају као своју идентитетску вредност и да о томе пишу. Данас нема страха од ње, али има стида да се србска елита не би упрљала залагањем за њу. Само србска младост, рођена после формалног пада комунизма, може да пробуди у народу скрајнуту самосвест о ћирилици као националној и идентитетској вредености. Народ је деценијама обмањиван правописом и на друге начине да је богатство имати два писма, иако такве глупости нема нигде у Европи, којој жуде и власт и опозиција.

        Омладина не зна да су комунисти увели у србски језик и латиницу зато да би она временом заменила ћирилицу. На протестима смо видели њене ћириличке транспаренте, али то још не значи да је она вођена србским духом, јер и готово све политичке партије током изборне кампање се представљају ћирилицом, а после избора изгласају неуствни закон на штету ћирилице. Народ ће поверовати да је политички ангажована  омладина, вођена од стране ректора Универзитета у Београду, србска онда ако уради следеће:

• Да са зграде Универзитета скине латиничку таблу.

• Да јавно затражи само ћирилицу у србском правопису.

• Да сагласно Уставу Србије затражи доношење закона по коме ће србска младост бити учена кроз просвету, од основне школе до универзитета, да је србско писмо само ћирилица.

• Да сви уџбеници од основне школе до универзитета морају бити на ћириличком писму.

• Да се србска ћирилица врати на табле фирми у србским улицама.

       Све напред тражено је у супротности са следећим јавно изнесеним ставом садашњег председника државе на ТВ Панчево: “Неки би да укину латиницу. То се не сме радити јер је то наша историја после 1945. године.“ Председнику је важније оно што је Србима оставила лажна комунистичка историја, него сва њихова дотадашња србска историја. Он је тиме потврдио заклетву која је певана Титу; “Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“. Скретања заиста нема, јер ниједан интелектуалац од имена, осим, даанас почившег, академика Радомора Лукића, није јавно затражио да се ћирилица врати србском народу, да она поново суверено влада, него је тражено  само то да се поправи њен положај до Титове лажне равноправности писама.

Матица српска, као издавач правописа, на озбиљном је испиту

Истинска србска омладина треба да писмено затражи од Матице српске да у ишчекиваном новом правопису пише: „Српски језик се пише ћириличким писмом. И сва дела србских стваралаца која су раније писана латиницом спадају у српску културну баштину.“

      Ако би се Матица српска оглушила о наведени захтев, омладина треба да блокира њен рад све до испуњења захтева.

     А ако политичка ангажована омладина не учини ништа, онда она није србска, па ће се чекати на побуну оне омладине која јесте србска.

       Они Срби који се не препознају у ћирилици су неки нови, модерни , хибридни Срби, Срби полутани, који ће несвесно сутра прећи у католичанство.

Писмо је идеолошко и државно питање

       У време комунизма писмо је било идеолошко питање, јер су се комунисти определили за латиницу на својој Петој земаљској конференцији одржаној у Загребу 1940. године. Сходно томе, њихов вођа и „друг“ Јосип Броз Тито удесио је да буду латиничке све пароле на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. године. Исто тако, знало се да ће бити смењен председник  комунистичке владе Србије др Благоје Нешковић, јер га је критиковао Александар Ранковић речима да се он „још увек потписује ћирилицом“.

      За време прве Југославије у издаваштву у Србији ћирилица је била заступљена 98% у односу на латиницу, јер је сматрана србским националним писмом. Све се нагло променило кад су комунисти дошли на власт, па је латиница сматрана писмом југословенства и братства и јединства са Хрватима, а ћирилица нечим назадним, великосрбским, националистичким и четничким.

За данашњу интелектуалну елиту ћирилица нема идентитетски значај

      Данашња интелектуална елита даје главну подршку државној власти у латинизацији Срба тиме што ћирилицу више и не спомиње, а камоли да је сматра србским националним идентитетским знаком (симболом). Она се угледа на проф. др Мила Ломпара, који је у својој култној књизи „Дух самопорицања“, масе 1,4 кг, питању писма посветио укупно две реченице, определивши се за два писма. А ако Срби имају и „своју латиницу“, онда ћирилица престаје да буде србско национално писмо. Ломпар је написао програм за „ДВЕРИ“ у коме се ћирилица спомиње тек у неком петом одељку, у рангу старих заната које треба чувати. Потом су се „ДВЕРИ“ охрабриле и пробиле лед на политичкој сцени Србије тако што су у изборе ушле са латиничким покличем USTANI SRBINE ZA DOBRO SRBIJE. И, хвала Богу, пропале су на изборима.

      И данас је писмо идеолошко питање, с тим што су југословенство и братство и јединство са Хрватима замењени глобализмом и уласком у ЕУ по сваку цену.

      Ипак је писмо у основи државно питање, као и свугде другде у свету. Добар пример је из бившег СССР-а. Лењин је наредио лингвистима да склепају неку латиницу, и држава је одбацила ћирилицу. Кад је власт преузео Стаљин, враћена је ћирилица.

     

Обмањивање народа да је Вук Караџић аутор и ове „наше“ латинице

      Затирање ћирилице настало је зато што су обе србске државе опредељене за хрватску латиницу, а у томе се успело из два основна разлога. Прво, у необавештеном народу државе су створиле уверење да се одвија стихијни процес у коме ћирилица не може да издржи конкуренцију са латиницом као другим србским писмом. А ако Срби имају два писма, онда народ не брине што нестаје ћирилица, јер ће му остати његова латиница. Друго, да би србски народ лакше прогутао подвалу и лаж да је његова и латиница, ширена је лаж да је и њу саставио Вук Караџић. У томе је веома агилан проф. др Петар Милосављевић, иако је више људи доказало да то није истина: проф. др Радоје Симић, проф. Драгољуб Збиљић, проф. Владислав Ђорђевић и електроинжењер Владислав Грујић.

    Лингвисти лутају по питању писма, па је тако главни редактор правописа  проф. др Мато Пижурица прихватио глас из народа да је писмо државно питање  На скупу одржаном далеке 2001. на Филолошком факултету у Београду у организацији Удружења „Ћирилица“ Нови Сад, своје излагање завршио  је речима да подржава став Немање Видића да је писмо државно питање. Наиме, пре тога прочитао је у „Политици“ Видићев текст баш под насловом “Писмо је државно питање“. То значи да држава Србија треба да одлучи које ће бити србско писмо – српска ћирилица или хрватска латиница. Ако се држава одлучи за оба писма, то значи да се у коначном одлучила за хрватску латиницу, јер два конкрентна писма нису могла опстати нигде у свету, па неће моћи ни у Србији. Касније је Пижурица одустао од става да је писмо државно питање, јер се уверио да се државна власт определила за два писма, што у коначном значи за хрватску латиницу, иако је по Уставу Србије уз србски језик прописана само српска ћирилица.

       Ћирилица нестаје зато што је писмо државно питање, а обе србске државе су се прво незванично, а потом и званично  определиле (и) за хрватску латиницу, коју су србски лингвисти правописом именовали другим српским писмом, уз дрско објашњење у самом правопису да је оно остатак из језичког заједништва са Хрватима. Србском народу не треба никакав хрватски остатак, него он треба држави и лингвистима како би постепено њиме било замењено српско национално писмо ћирилица. Државе то раде чињењем – доношењем неуставних закона на штету ћирилице и нечињењем – тако што се српска младост не учи кроз просвету да је српско национално писмо само ћирилица.

Нестајање ћирилице није стихијни процес, него је он планиран и њиме се управљало

      Државна власт, лингвисти и интелектуална елита, ако таква уопште код Срба данас постоји, створили су лажно уверење о узроцима нестајања србског писма из јавног видокруга. Као да оно има неку непознату бољку па вене, и тече неки стихијни процес у коме ћирилица не може да издржи конкуренцију са „србском“ латиницом. То је потпуна лаж, а истина је да процес није стихијни, него је од стране државе незванично планиран и усмераван. Замењивање србског писма хрватским незванично је започела комунистичка власт, а данашња  власт такође незванично то само довршава.

      По тумачењу лингвиста ова латиница је србска на основу следећег. Прво, створио ју је Вук Караџић. Да је то неистина доказало је више аутора: др Радоје Симић, проф. Драгољуб Збиљић, професор Владислав

Ђорђевић, електроинжењер Владислав Грујић и други. Данас само проф. др Петар Милосављевић шири неистину да је Вук творац ове латинице, па сматра да је она везивно ткиво Срба трију вера: православних, католика и мухамеданаца, односно да југословенска идеја још није потрошена (видети његову књигу „Југословенска идеја и српска мисао“). Он се нада  да ће опет бити Срба католика и мухамеданаца ако Срби попусте по ко зна који пут, сада одустајањем од ћирилице, иако данас Срба католика и мухамеданаца има толико да би сви могли стати у омањи комби.

Друго, латиница је преплавила србске земље и србску памет, па је тиме постала србска. То је бесмислица, јер и Американци говоре енглеским језиком, али га не називају америчким.

Треће, да је ова латиница уистину србска, не би њоме аустроугарски непријатељ земенио забрањену ћирилицу у Србији за време окупације 1916-1918.

Државно насиље над ћирилицом и екавицом у БиХ у време комунизма

      Већ почетком седамдесетих година у општинском подрумима  могле су се видети гомиле ћириличких писаћих машина. Коју годину раније одржано је у Добоју неко регионално саветовање о просвети, којом приликом је књижевник Младен Ољача рекао отприлике ово: „Онај ко једе хљеб у Босни и Херцеговини има да говори ијекавицом.“ Нико му се није супротставио, јер је он био из свемоћне Партије, осим младе професорице  пореклом из Србије, која је предавала србскохрватски језик у теслићкој гимназији. Лингвиста др Милорад Телебак написао је пре две деценије текст „Срби против ћирилице“, који је завршио реченицом: „Док буде ћирилице, биће и Срба“. Написао је и то да су наставници екавци пореклом из Србије добијали отказе ако нису хтели да одустану од екавице. Тако је БиХ била потпуно очишћена и од екавице и од ћирилице. До краја седамдесетих тамо ћирилице није било ни у траговима. У књизи проф. др Мила Ломпара „Дух сампорицања“, стр. 392, читамо како је баш почетком седамдестих у Добоју професор Ђоилагић упитао ученике да ли неко од њих пише ћирилицом. Кад се један ученик охрабрио и подигао руку, професор је рекао: “Ћирилицом се не смије писати, ко то хоће, нека иде преко Дрине.“ Нека читаоци не помисле да је Ломпар написаним показао да је за ћирилицу. Напротив, на другом месту књиге (стр. 355) он је за два српска писма, тј. да се ћирилици одузме карактер србског национаног симбола.

        Тек почетком осамдесетих година посланик Савезне скупштине из Србије Батрић Јовановић напао је Микулића и Поздерца због прогона ћирилице. Она је онда враћена испод латинице на таблама општина, школа и комунистичких комитета, али не и на таблама фирми.

       Србски народ је разумео да је опасно имати посла са том превазиђеном, примитивном и четничком ћирилицом, па је бежао од ње као ђаво од крста.

       За оне Србе који и данас чезну за Титом, југословенством, братством и јединством, ето колико је србско било равноправно у читавој тој лажи.

       Србском народу изван Србије ћирилица је враћена тек кад је створена Република Српска, и Срби из Србије одлазили су тамо да се нагледају процветале ћирилице. Она је тамо трајала све док са политичке сцене нису насилно уклоњени Радован Караџић и Момчило Крајишник. Дух  латиничког комунизма и југословенства вратио се данас Србима као у време Броза, па Радован Караџић узалудно робија Данас је Бања Лука латински град у коме су ћирилицом исписана само имена сластичарне „Мања“ и фирме МАСТЕР ИНСТИТУТ. Готово је исто стање и у свим другим градовима. Од Раче до Дервенте ћириличка је фирма само „АГРЕКС“ у Доњим Жабарима. У самој Дервенти са регионалног пута може се видети само једна ћириличка фирма – „КАМЕНОРЕЗАЧКА РАДЊА“ Славише Товка.

      На поменутом скупу о ћирилици одржаном 2001. на Филолошком факултету у Београду, академик Матија Бећковић пренео је овакво сведочење владике Јефрема. Њега је храбрио амарички амбасадор у БиХ да Срби не треба да се плаше сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Политичари су на речима увек били против унитаризације, а на делу су своју српску националну ћирилицу заменили управо унитарном хрватском латиницоим. Својим ћутањем српска интелектуална елита помогла је политичарима да до темеља буде срушен српски идентитетски ћирилички одбрамбени зид. Она није ћутала само кад је успела да се укине закон донесен у време Караџића и Крајишника, по коме су у службеној употреби екавица и ћирилица. Такав закон је предложио академик Љубомир Зуковић, са циљем да се Срби са обе стране Дрине сједине макар културом, ако им непријатељ не дозвољава да се сједине политички и територијално. Односно, да Срби у Републици Српској чувају свој идентитет културним вредностима какве су у Србији – екавица и ћирилица, а не оним вредностима које су у федерацији БиХ и у Хрватској – латиница и ијекавица. О овом питању изјаснила се и академик Милка Ивић, рекавши да ћемо ми тешко сачувати србски језик на ијекавици и латиници. Наравно, није била намера да се тамношњи Срби законом натерају да одједном пређу на екавицу. Кад се Момчило Крајишник вратио са европске робије била је представљена једна његова књига у Дому омладине у Београду. Тада је он у присуству академика Зуковића рекао да је у почетку био против увођења екавице у службеној употреби, али кад је чуо аргументацију акдемика, променио је мишљење. Рекао је да своју екавску књигу оставља у завет младим Србима, а да ће он до краја живота наставити да говори ијекавицом. Најгласнији у хајци против екавице био је песник Ранко Рисојевић из Бање Луке, који се никад није огласнио о изумирању ћирилице. На годишњој скупштини „Просвјете“ у Палама академик Милорад Екмеџић, који је као дечак преживео страдање Срба у Пребиловцима, залагао се за екавицу, али је био извиждан па је морао напустити говорницу. Питање је да ли ће се икад више појавити ауторитети задојени србским родољубљем, који ће поново покренути питање сједињења свих Срба екавицом и ћирилицом.

       После укидања предметног законског решења изгласана је равноправност екавице и ијекавице, која је потпуно лажна, јер данас у Српској нема ни трага од екавице, а ћирилице има само на србским гробљима.

      Треба знати да је србски народ једини у Европи са два изговора и са два писма, и још је научен од своје елите да је то богатство. Међутим, да је то само србска глупост, лако је закључити по томе што би већи и јачи народи могли себи приуштити и пет писма, а нису то учинили.

       Академик Павле Ивић био је за екавицу у Српској, па је рекао и ово: када Америка довољно наоружа Хрватску, и дадне јој миг да њена војска пређе преко Саве, она ће тамо доћи као међу своје, по ијекавици и латиници.

Државна издаја ћирилице у Републици Српској

      Завршни чин издаје ћирилице у Српској, а тиме и српског народа, јесте усвајање неуставног Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма ( „Сл. гласник Републике

Српске“ број 63/22), по коме у Српској нико више није обавезан да српски језик пише ћирилицом, па ни сама држава.

      Само члан 8. тог закона бави се обавезношћу употребе писма, а он гласи овако:

      „Јединствени приступ очувању српског језика и ћириличког писма као нематеријалног културног насљеђа, подразумијева обавезу свих органа, организација и других правних лица да, приликом коришћења ћириличког писма, у правном промету користе стандардизован облик ћириличког писма, поштујући његов интегритет и штитећи његову културну вриједност.“

       Дакле, није обавезно писати ћирилицом, него ако се њоме пише, обавезно је користитити стандардизован облик ћириличког писма. Ако би неко разумео из показаног да се ипак ради о обавезном писању ћирилицом, следећи члан 9. Закона ће одагнати сваку дилему:

    „Републичким прописима и прописима локалне самоуправе, у складу са посебним законима, могу се установити пореске и друге административне олакшице за привредне и друге субјекте који у свом пословању, односно у обављању своје дјелатности одлуче да користе ћириличко писмо, што укључује и коришћење ћириличког писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних јавних медија.“

       Оне речи о ћирилици као нематеријалном добру, „поштујући њен интегритет и штитећи његову културну вриједност“ су срамотна подвала и  јефтино замајавање србског народа.

       Предметни закон је и неуставан ако се има у виду србски интерес, јер не прописује обавезност употребе ћирилице. Члан 7. Устава гласи:

      „Службени језици Републике Српске су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница.“

       Службеност подразумева обавезност, па из Устава произилази да је обавезна употреба и ћирилице. Ако има српске памети, она би тумачила да Срби говоре  србским језиком, уз кога иде ћирилица, јер је незамисливо да она иде уз бошњачки и хрватски језик.

        Наведени члан 7. Устава Републике Српске наметнуо је високи представник колонијалне управе у БиХ, и он ни на који начин не спречава Србе да у свом језику користе само своју ћирилицу. Кад је у БиХ после 1878. владала Аустроугарска, покушана је забрана и имена српског језика и ћирилице, али су се Срби побунили и одбранили своје србско. Тада није било ниједног србског факултета, али су постојали српски синови достојни српског имена. Данас у просвети државе која се зове Српска, после насилног уклањања са политичке сцене Радована Караџића и Момчила Крајишника деца не уче које је српско писмо, па зато не могу да воле србску ћирилицу као нешто своје србско.

        Све је то могло проћи поред необавештеног народа и лажног вишедеценијског учења од стране лингвиста да је његова и латиница, јер је њу саставио исти онај Вук који је саставио и ћирилицу у данашњем облику.

        Али како је то могло проћи поред живог Филолошког факултета у Бањи Луци? Могло је проћи јер је проф. др Душко Певуља чак говорио на ТВ да је Драгољуб Збиљић (први човек Удружења „Ћирилица“ Нпви Сад)  непријатељ Срба зато што заговара само ћирилицу уз србски језик. Па је још додао да је он за латиницу ако већ два писма не могу да опстану у истом језику, иако би му морало бити познато да ниједан други европски народ нема два писма. Тај професор је следбеник оног истог проф. др Петра Милосављевића из Новог Сада који шири неистину да је Вук аутор и ове латинице, коју србски лингвисти називају србском,

        Државно насиље над ћирилицом у Србији

     Слично као у БиХ, у време Броза држава је вршила насиље над ћирилицом  и у Србији. Ево сведочења о томе проф. др Милице Грковић ( Књига Драгољуба Збиљића „Српски језик под окупацијом латинице“, стр. 182.):

      „Шездесетих година, кад су у Новом Саду  преконоћ скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојеђени грађани отидоше до градске општине, да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник секретаријата за правне послове који их је примио и саслушао, одговорио им је: “Немојкте мислити да сам ја то наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио Председник градске општине Тоза Јовановић, који је као што знате, Србин.“

       У латиничењу Србије предњачио је исти онај Београд у коме је од 1916 до 1918 била забрањена ћирилица и замењена окупационом хрватском латиницом, коју лингвисти данас називају србском. Кад су славни србски пукови са својим ћириличким заставама стигли са Кајмакчалана, протерали су и непријатеља и његову латиницу.

       Србски лингвисти су схватили да ни државна власт у Србији после нестанка Југославије неће српску националну ћирилицу, него хоће да она буде замењена хрватском националном латиницом, званом и гајевица или гајица по њеном састављачу похрваћеном Немцу Људевиту Гају. Они никад ништа добро нису учинили за српско писмо. Нису ни  направили студију о заступљености ћирилице у издаваштву у Србији за време Прве Југославије, јер их ћирилица уопште није занимала. Уместо њих то је урадио доктор медицинских наука Василије Клефтакис, који је студирао у Београду а живео је у Холандији. Обзнанио је да је до доласка на власт комуниста ћирилица била заступљена 98% у односу на латиницу. Доласком на власт комуниста ћирилица је стрмоглаво падала. Знало се да ће бити смењен председник комунистичке владе Србије др Благоје Нешковић кад га је Александар Ранковић  овако критиковао: “Друг Нешковић се још увек     потписује ћирилицом.“

     Др Василије Клефтакис постао је више познат и цењен по томе што је открио договор америчког амбасадора у Београду и министра просвете у влади Југославије о заједничком деловању на замењивању ћирилице латиницом и у школама у Србији, како би српски народ био удаљен од ћириличке и православне Русије.

      Комунисти су били паметнији од свих ранијих србских непријатеља па ћирилицу нису забранили, него су 1954. прогласили њену равноправност са хрватском латиницом, са намером да постепено форсирају латинско писмо. У томе се стигло дотле  да у ТВ СТУДИО БЕОГРАД није било ни слова ћирилице чак ни у  школским емисијама.

     Док су Срби тако градили југословенство на рачун србства, Хрвати су волели своје хрватско. Републички ТВ студији су наизменично давали стране филмове титловане латиницом, а београдски студио се једном охрабрио па филм титлује ћирилицим. Као да је у Хрватску ушла куга, па се сутрадан навече спикер извинио хрватском народу и рекао да се исти филм титлован латиницом понавља, како би могао бити гледан на миру.

     

У Уставу Србије из 1990. српскохрватски језик

      Кад је Србија поново постала држава, донела је Устав 1990. којим је ћирилица враћена србском народу, макар на папиру, и то искључивом заслугом академика Радомира Лукића. Члан 8. Устава је гласио овако:

      „У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.

       На подручју Србије где живе народности у службеној употреби су њихови језици и писма, на начин утврђен законом.“

       Ето докле су србски лингвисти, па и политичари и остала интелигенција, били заглибљени у југословенству, србохрватству и братству и јединству кад је унесен у Устав  српскохрватски језик. Чак и 1992, кад се Југославија распадала у крви, србски лингвисти су имали своје Друштво српскохрватског језика и кликтали су од среће што им нико није наметнуо то име, него је оно резултат њиховог научног уверења!!!

                                                                                                 –                     То њихово научно уверење је било толико „научно“ и паметно да се србскохрватско име језика ускоро нечујно изгубило.

Заветно учење легендарног и генијалног академика Лукића

      Кад је 1991. припреман Закон о службеној употреби језика и писама, томе се јавно успротивио академик Лукић текстом у „Политици“ од 21. јула исте године под насловом „Против посебног закона“, јер је препознао да ће њиме бити обесмишљен Устав. Наиме, употреба писма ће бити подељена на службену и јавну, с тим што ће службено бити само оно што ћирилицом мора писати држава, а све остало ће бити јавна употреба у којој се може писати било којим писмом. У свом тексту академик је објаснио да је службено све осим приватне комуникације.

     Погледајмо две главне мисли академика Лукића из његовог текста:

     „И у оно срећно време кад је у Србији, као свакој нормалној држави , владало њено национално писмо – ћирилица…“

      „Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од данас најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

     Академик Лукић је био професор и права и соцологије, па није случајно што је ћирилици дао значење носиоца и показатеља србске националне самосвести. Данашњи професори лингвисти, као чланови комисије за писмо Одбора за стандардизацију србског језика, бестидно јавно говоре да законом треба осигурати бољу позицију ћирилице за који мали бедни проценат, уместо да траже од државе да врати ћирилицу србском народу, сагласно Уставу Србије. Србски лингвисти, ако су родољуби, а не само Срби по пореклу, треба да следе генијалног и легендарног академика Лукића, пре свега тако што ће садашњи србски правопис (два србска писма) ускладити са Уставом ( једно србско писмо – ћирилица). Данашњи лингвисти, а и остали интелектуалци, нису ни до глежња академику Лукићу, него само безброј пута понављају глупост да треба штитити ћирилицу, али не на рачун латинице. Они су „стручњаци“ у предвиђању да ће хрватска национална ћирилица коначано победити србску национану ћиририцу у србским зрмљама, јер српске држава неће ћирилицу. Остављају латиницу у српском правопису све док ћирилица не падне толико ниско да се више никад неће моћи повратити. Лингвисти који су деценијама „чували“ ћирилицу, а она на улицама Новог Сада пала на 1,5%, нису достојни ни да изговоре њено име, а камоли да је и даље чувају. Подваљују Србима  преко „Политике“ и „Новости“ да она може опстати у Титовом двоазбучју. А како је држава смела да одустане од ћирилице, противно Уставу? Зато што је видела да интелектуална елита њој не даје никакав значај, односно да нема никаквог отпора латинизацији Срба, осим Удружења „Ћирилица“ Нови Сад, „Србска азбука“ Београд и „Чувари ћирилице“ Ниш.

Државна власт и лингвисти крше члан 10. Устава Србије

Чланом 10. Устава Србије прописано је ово:

             „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

       Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

      Том Уставу пртетходио је референдум 2006. на коме се српски народ определио за ћирилицу уз српски језик. Смишљено је уз српски језик везана ћирилица како латинизатори Срба не би више могли избећи име писма. Односно, не би могли тумачити да су српска писма и ћирилица и латиница. Али пошто се крши Устав, у србским продавницама, на пример, уопште нема ћирилице.

   

Држава Србија послала ћирилицу у музеј

Пре коју годину државна власт у Србији саградила је Музеј ћирилице негде у брдима код Бајине Баште, далеко од Београда. Министар културе је јавно рекао да ће школе морати слати тамо екскурзије да би ученици видели каква је била ћирилица. Сваком нормалном човеку је јасно да у музеј иде оно што је прошлост културе неког народа.

После музеја за ћирилицу и закон којим се она сахрањује

      Недавно усвојеним Законом о изменама и допунама закона о уџбеницима ( „Сл. гласник РС“, број 109/2025), којим се поноси министар просвете, па чак каже да је интенција  (ваљда намера) овог закона „да се створи простор за развијање патриотске врлине“. У том закону уз српски језик се ниједном не спомиње писмо, а камоли ћирилица, док се уз матично језик националних мањина сваки пут спомене и писмо. Тај ниски ударац српском народу и његовом Уставу не може бити патриотска врлина, него само колосална подвала и срамота.

      Дакле закон је неуставан јер се уз србски језик не спомиње ћирилица, што значи да млади кроз просвету и даље неће учити да је само она српско национално писмо.

       То што се у поменутом закону не спомиње ћирилица уз србски језик у супротности је са Уставом, и разлог је за његово обарање путем Уставног суда. Али ко да то учини кад готово и нема адвоката који србски језикм пишу ћирилицом. Са адвокатима је исто, ако не и горе, у Републици Српској.

       Ако је равнодушан неко ко ово чита, можда ће га тргнути случај проф. др Динка Грухоњића, који се јавно поносио тиме што носи име Динка Шакића, последњег управника логора Јасеновац. Он сасвим слободно овако ликује над епохалним србским ћириличким падом:

      „А шта нам говори мањак ћириличких табли. Прва је да се Нови Сад глобализовао, да није она стара ,српска Атинаʻ у којој се мислило и на ћирилици писало. Друга је отмено присуство латинице.“

       Мир по питању писма у лингвистичкој струци кварио је само академик Срето Танасић ставовима да латиница није српско писмо, и да у Србији треба постојати подела употребе писма на службену и приватну, као и свугде другде у Европи. Такву поделу употребе писма на службену и јавну тумачио је професор права и социологије академик Радомир Лукић 1990. у свом тексту „Против посебног закона“, објављеног у „Политици“ исте године. Он је знао да се увођењем појма јавне употребе писма обесмишља уставна позиције ћирилице као јединог српског националног писма. Тог академика следила су само Удружења „Ћирилица“ Нови Сад, „Србска азбука“ Београд и „Чувари ћирилице“ Ниш, а тек у скорије време Танасић.

     

Решење питања писма у новом правопису је одлучујуће по судбину ћирилице

Још није обзнањено како је решено питање писма у ишчекиваном новом правопису, али је очиглено да је ће и у њему столовати хрватска латиница као друго србско писмо, и то из следећих разлога. Прво, од три члана комисије двојица су ортодоксни двоазбучњаци: проф. др Мато Пижурица, глави редактор садашњег правописа и проф. др Александар Милановић. И данас, после страховитог пада ћирилице у дугом времену, оба и даље замајавају Србе да двоазбучје треба да остане у правопису, с тим да се позиција ћирилице може поправити доношењем доброг закона .Лингвисти су хвалили управо постојећи закон, а никаквог позитивног помака није било. Они би да се Срби натерају законом да у јавности користе ћирилицу, уместо да правописом уче народ да је србско писмо само ћирилица, па да њу народ заволи као нешто своје српско и њоме пишу. Академик Танасић је одговорио удружењима ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРБСКА АЗБУКА Београд да је усклађивање правописа са Уставом (амо ћирилица србско писмо) од огромног значаја, а закон од извесног значаја. Ипак је он усамљен међу лингвистима, па не сме да јавно спомене правопис.

         Други разлог што хрватска латиница остаје у србском правопису је опредељење председника Србије за два писма, што у коначном значи да је за победу латинице.

         Имена Пижурице и Милановића се овде наводе да би се знало ко су они који су „за шаку сребрњака“ служили државној власти деценијама у рушењу идентитета србског народа одустајањем од ћирилице.

„Научност“ проф. др Мате Пижурице по питању писма

       Пижурица је био срчани члан Удружења „Ћирилица“  Нови Сад, па је пре 24 године рекао и ово: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“, а онда у просвети од основне школе до универзитета.“ Значи да је ћирилица била угрожена, чим је рекао да за њу треба водити рат. Али кад је видео да су други лингвисти за два писма, јавно је рекао не само да ћирилица није угрожена, него и да је србско богатство у имању два писма. Одмах га је јавно демантовао главни рецензент правописа академик Иван Клајн речима да два писма нису богатство него баласт, и да ће се Србима поново догодити једноазбучје, али у латиници. И још је радосно додао

да је латиница већ победила, а ћирилица је остала још само као режимско писмо.

     

Подршка Пижурици од хрватског колеге

       Међутим, треба рећи да су србски лингвисти добили јавну подршку у србској борби за хрватску латиницу од хрватског колеге лингвисте проф. др Анте Бежена. Овај је изнео „jezikoslovni pogled na vukovarski problem“ у тексту под насловом „Ćirilične ploče: Srpski pravopis kao srpska pisma navodi i ćirilicu i latinicu.“ Прва реченица тог текста гласи:

       „Latinica je neodvojiv dio srpske kulture pa se svako apsolutiziranje ćirilice kao jedinog srpskog pisma može smatrati jеzičkim nasiljem.“

       Паметни србски лингвисти  били су халапљиви на туђе писмо, јер им домаће није било довољно добро, па су добили подршку из Хрватске да су на добром путу.

       Из чињенице „da srpski pravopis dopušta da se srpski jezik piše i ćirilicom i latinicom, te ekavicom i ijekavicom“, проф. Бежен правилно закључује за текст POLICIJSKA UPRAVA VUKOVARSKO-SRIJEMSKA/PОLICIJSKA STANICA VUKOVAR да је „napisan također po srpskom pravopisu, tj. jednim od dva njegova standarda. Ćirilica po tome nije nužno manjinsko pismo Srba u Vukovaru, i to po srpskom pravopisu. Zato je baš srpski pravopis izvrsna osnova i za političko raščišćavanje jezičkog pitanja Srba u Vukovaru i cijeloj hrvatskoj.“ Изврсно је показано како су Срби у Хрватској, захваљујући србском правопису, остали без права на своје писмо. 

     

Мађионичарски трик Пижурице: како да ћирилица постане доминантна, а да нам остане недирнута „наша латиница“

      Из књиге Синише Стефановића „Успон и пад Вукове ћирилице“  сазнајемо како се Пижурица нада да ће уз примену мера које само он зна  прво ћирилица постати доминантно писмо, а онда се латиница неће одбацивати као „национално писмо“. Имати два национална писма је исто што и имати две националне химне, две националне заставе и два национална грба Нико  разуман не може поверовати Пижурици да ћирилица може постати доминантно писмо у ситуацији кад ње на улицама Новог Сада има 1,5%, и кад председник државе јавно говори „да је наша и латиница“, а никад не спомене уставни пропис по коме латиница није „наша“, него је наша само ћирилица.

       Пижурица скаче сам себи у стомак, јер истовремено машта да ћирилица постане доминантно писмо, а онда каже да је „ сужавање домена јавне употребе непотребно, а укидање недопустиво“. А где да се смањи употреба латиничког писма да би ћирилица постала доминантна, ако не у јавној употреби, коју не треба сужавати.  Дакле, по Пижурици је недопустиво је оно вреди у целој Европи – подела употребе писма на   службену и приватну, како је тумачио и академик Радомир Лукић 1990. године.

       Пошто је Уставом одређено да су у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо, а појам јавне употребе се уопште не спомиње, онда је комисија могла оставити хрватску латиницу у србском правопису само онда ако нема ни мало стида. Да је имала стида поступила би аналогно хрватском правопису:

      „Србски језик се пише ћириличким писмом.

       И она дела србских стваралаца која су раније писана латиницом, спадају у србску културну баштину.“

       Било би поштено да је члан Комисије за писмо Одбора за стандардизацију српског језика и професор србског језика Драгољуб Збиљић, који је написао 17 књига о ћирилици, од којих је капитална она под одличним насловом „Силовање ћирилице“. Силовање ћирилице односи се на неразумно вишедеценијско настојање  лингвиста да се оправда задржавање хрватске латинице у србском правопису па сваку цену, па и данас када ње има на улицама Новог Сада 1,5%. Он је по разумевању проблема писма у Срба далеко надмашио целокупну лингвистичку елиту, па зато она никад није написала ни једну реч о његовим књигама. Сматрају га противником уместо драгоценим сарадником, и знају да поред њега у Комисији за писмо хрватска латининица не би више била у србском правопису.

        Само су србске државе својим чињењем и нечињењем могле да уклоне ћирилицу из јавног живота, и по истој логици само је оне могу вратити србском народу. И то , у првој фази, овим редоследом: приволети или обавезати Одбор за стандардизацију српског језика и Матицу српску да српски правопис (два српска писма) ускладе са  Уставом Србије ( једно српско национално писмо – ћирилица), што је у скалду с општом прааксом у  свим другим језицима, јер нико нормалан у ссвету не дели свој народ по писму, одређујући свом наароду два писма као што се то ради само у Србству једино  са Србима.

Иако је академик Радомир Лукић 1990. написао текст „Против посебног закона“, тумачећи да је већ самим Уставом прописана службена употреба србског језика и ћириличког писма па је посебан закон непотребан, он је, у нашим актуелним условима,  ипак потребан да би њиме биле прописане казне за кршење уставног прописа о језику и писму. Постојећим законом о службеној употреби језика и писама из 1991. предвиђене су казне само за кршење права припадника националних мањина, а не и за кршење права Срба у вези с језиком и писмом.

Изменити Закон о изменама и допунама Закона о уџбеницима  („Сл.гласник РС“, број 109/2025), јер је неуставан зато што се уз српски језик не спомиње ћирилица, а што је противно члану 10. Устава Србије, који гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо…“ Измена се састоји у томе што ће уместо „српски језик“ писати „српски језик и ћирилица“

Допунити напред наведени закон следећим реченицама:

Ученици ће учити да је србско писмо ћирилица.

Сви уџбеници и остала наставна средства на српском језику морају бити  штампани ћириличким писмом, од  основне школе до универзитета.

       Донети Закон о изменама свих постојећих закона у смислу да свугде уз српски језик мора бити додато и „ћириличко писмо“ како би ти закони били усклађени са уставним прописом из члана 10. Устава.

      У Републици Српској све као у Србији, само што треба донети нови закон о језику и писму. Треба имати у виду да је укидање претходног закона била епохална срамота србске елите у том смислу што по садашњем закону тамо нико више није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па ни сама држава.

Бошњаци и Хрвати не могу одређивати којим писмом ће се служити Срби у своме језику. Република Српска треба да се држи принципа реципроцитета – колико ћирилице у Сарајеву и Мостару, толико латинице у Бањој Луци.

        И у Србији и у Републици Српској треба неговати свест да  мали народи могу продужити своје трајање првенствено чувањем свог културног идентитета, па тек онда војном силом. Поготово у Српској чија  територија треба бити омеђена ћирилицом.

       Дакле, основна претпоставка да би ћирилица могла бити враћена србском народу је да хрватска латиница буде избачена из србског правописа, што је у складу са уставним прописом о језику и писму, и да се србски народ упознаје да је његово писмо само ћирилица. (Да не спомињемо чињеницу да су Хрвати, чим су се отцепили од Југославије, званично укинули србско ћириличко писмо из онога што они зову „хрватски језик“, јер, наравно, ннису хтели Хрвате даа дееле по писму, као што то нико нормалан нее ради, осим Срба. Они, додуше, тамо ћирилицу по традицији забрањују или зааконом, као у НДХ-у или прећутно у пракси.)

        На задњем „Вуковом сабору“ једна  академкиња је рекла да је ћирилица србско национално злато.

       Али председник Србије А. Вучић рекао је нешто сасвим супротно крајем минуле године за ТВ Панчево, приближно овим речима: „Има неких који би да укину латиницу. То се не сме радити, јер је то наша историја после 1945!“ То значи да је важније оно наслеђено комунистичко, него читава претходна србска историја.

       Само србска младост може приморати државу да врати народу његову ћирилицу, и то мирним протестима на улици и блокадом Матице српске, која је издавач издајничког србског правописа, све док  правопис не усклади са Уставом Србије.

        Ако и данашња србска младост нема србског духа, културе сећања и захвалности према прецима који су нам оставили на чување име, језик, веру и писмо, онда ћемо чекати да србски народ изроди неку стварно србску генерацију.

   Удружење „СРБСКА АЗБУКА“ Београд (основано 2010)

   Удружење „ЋИРИЛИЦА“ Нови Сад (основано 2001)