Српска православна црква данас слави Светог Николаја Жичког и Охридског. За дан обележавања славе узет је датум преноса моштију Владике Николаја Велимировића из Либертвила (САД) у Лелић. Николај Велимировић рођен 23. децембра 1880, по јулијанском, тј. 4. јануара 1881. по грегоријанском календару у селу Лелић надомак Ваљева.

Образовање је започео у манастиру Ћелије, а потом у Ваљевској гиманзији, био је изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.

Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Дана 14. септембра 1944. године Немци су владику Николаја и патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау.

Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је и умро. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Много година после смрти његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић12. маја 1991. године. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.

На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је за светитеља.

Свети владика Николај Жички оштро је критиковао паганске ритуале и позивао да само кроз праве хришћанске вредности и исправно и доследно поштовање црквених правила проналазимо истински мир и сигурност за нас и наше најмилије.

Одмах по рођењу, многи родитељи у нашем народу стављају црвени кончић око руке детета, верујући да ће их тај симбол заштитити од злих сила и урока. Овај обичај, дубоко укорењен у традицији, чини се безазленим и чак неопходним за многе. Међутим, колико је овај ритуал у складу са црквеним правилима и хришћанским учењем?

Један од највећих духовника 20. века, владика Николај Велимировић, јасно је изложио став цркве према оваквим праксама. Његове речи оштро критикују сујеверје и упозоравају на опасност од удаљавања од истинске вере:

– Овде се ради о сујеверју. Вера у слепи случај. Дакле, у питању је паганизам! Данашњи хришћани су свели своју веру на папир – крштеницу! А својим поступцима и оваквим подухватима сведоче да су далеко од истине по Јеванђељу и да траже помоћ од себи непознатих сила.

Враг се досетио како да скине са врата крштеник – крсно знамење (крст часни) и замени црвеним концем, попут амајлије, као какве заштите против урока! Од 100% новорођене деце, отприлике 95% носи, одлуком својих родитеља, до крштења „црвени белег“ илити кончић, а то је, наводно, заштита деце.

У пракси новозаветне црквене историје истог дана дете треба да се крсти. Међутим, ретко ко поштује то правило по истеку од 40 дана, него хиљаду препрека, искоче, да тако кажемо, а то је чиста умотворина баба које проричу, заповедају, гледају у судбину и измишљају ствари. На жалост, народ њих више слуша него Бога и Цркву.

Дешава се да је најчешће преступна година, па не ваља да се крсти те године, онда кум сад не може или живи у иностранству, па кад дође, онда тек дете да се крсти. Онда је неко у фамилији умро, па не ваља, и тако даље. Све ово време ишчекивања за крштење детета они верују да дете штити црвени конац. То је, као што видите, пропаст, како се плитко размишља.

Владика Николај Велимировић овим речима подсећа нас на суштинску важност вере и црквених правила. Црква нуди праву заштиту кроз свете тајне и молитве, а не кроз паганске обичаје и сујеверја. Црвени кончић, као симбол заштите, заправо представља удаљавање од хришћанског учења и поверење у слепи случај.

У времену када се суочавамо са бројним изазовима и препрекама, важно је да се вратимо основама вере и потражимо утеху и заштиту тамо где је заиста има – у Богу и цркви. Само кроз праве хришћанске вредности и правилно поштовање црквених правила можемо пронаћи истински мир и сигурност за нас и наше најмилије.