(На слици: Светосавска бесједа у Подравској Слатини 1935. године)

Пише: Саша Недељковић, члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

  Дана 29.1.2026 године пре подне претраживао сам канале на телевизији да би нашао нешто занимљиво да гледам. Пажњу ми је привукао натпис на Информеру Професорка блокадерка ударила на Светог Саву. Остао сам на каналу да то видим. На Информеру су приказали разговор на Novoj S са професорком историје Аном Јовановић која пише колумне за портал Пешчаник. Истакла је да се стално враћамо у прошлост и да треба да се окренемо будућности. Сматрам да без прошлости нема будућности и да је традиција основ идентитета српског народа на коме треба градити будућност. Разуме се да се од прошлости  не живи, али без традиције нема  будућности. Много тога зависи и од снаге традиције. У историји српског народа много пута је дошло до прекида континуитета и традиција.

У средњем веку за Српску православну цркву постојала је само светородна династија Немањића. Писали су о њима и у црквама на фрескама представљали  лозу Немањића. Оно што је било пре Немање није их занимало. Од прошлости пре Немањића опстао је култ светог Јована Владимира. Извори за  ранију историју Срба су домаћи несигурни Летопис попа Дукљанина и страни извори. О Србима је писано у две тадашње најмоћније европске силе Франачкој и Византији.

Кад су освојили српске земље Турци су наметали покореном становништву да је вера важнија од народности. У тадашњој Босни католике Турци нису питали за народност, него за веру. Истицали су тада да су они латини а не православци. Босански народ није заборавио своју народност и своју светлу прошлост. (1) Становништво је поштовало Светог Саву без обзира на верску припадност. За време Краљевине СХС/Југославије Свети Сава је био уведен као школска слава на целој територији земље.  Поводом прославе 700 година од рођења Светог Саве у часопису „Феријалац” објављена су два чланка „Личност Светога Саве” од др. Јакше Херцега и „Путовање Св. Саве” од Милије Станића. У свом чланку је др. Јакша Херцег истицао да су сем православних и Турци и католици поштовали св. Саву. Чак и после спаљивања моштију од стране Синан паше на Врачару. Написао је да је и Мрнавић у свом животопису Св. Саве истицао противан ефекат Синановог нечасног дела : „Успомена на светог човјека (Саву) остала је и код Турака … и код шизматика … па и код наших католика … остало је оно исто поштовање, које је било и прије, и које су нарочито исказивали Илири својим ходочашћем“. За њега то није била само прошлост јер су „У неким нашим крајевима католици у литанијама зазивају у помоћ и светог Саву.”(2) У Дубровнику је прослављан Свети Сава још од времена под влашћу Аустрије. Српски лист  „Дубровник” истицао је за прославу Светог Саве : „У Дубровнику је увијек био обичај да и православци и католици, нарочито омладина, прославе тај дан заједнички. И то је било под Аустријом, која је зна се са каквом „симпатијом” гледала на те манифестације; али их ипак није никад забрањивала. Од ослобођења, невјероватно али истинито, католичкој школској омладини забрањује се присуствовање прослави Св. Саве, која се осим црквеног дијела, састоји у предавању о Св. Сави у школи, и скромној вечерњој забави у друштвеним локалима.” (3) Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога” прослављало је сваке године своју славу Светог Саву.  План прославе објављен је 1939. у листу „Дубровник”. У цркви мешовити хор „Слоге” извео је литургију Чајковског. У друштвеним просторијама у присуству чланова и њихових породица, представника власти и корпорација сечен је славски колач уз кратак пригодни програм. Увече се одржавао свечани светосавски бал са концертом у просторијама хотела Империјала. Формиран је нарочити одбор дубровачке младости који се бринуо о успеху светосавске забаве. (4)

Поводом двеста година  од рођења Ђуре Даничића  српске установе у Новом Саду, Бањалуци и Београду су 2025 године приредиле су изложбе о Даничићу на којима су истакнуте  његове заслуге за српски народ. У Београду  изложбе су биле прво у Народној библиотеци, а онда у Галерији Српске академије наука и уметности. На изложби у Галерији истакнуто је наслов “Верност језику” У тексту на уласку у Галерију стоји да је  језик основ идентитета једног народа. По њима Даничић је својом борбом за језик водио борбу за идентитет. Питање је само ког народа. Вук и Даничић потписали су Књижевни договор у Бечу у коме се не помиње нигде српски језик. Даничић је радио у Загребу на  Рјечнику хрватскога или српског језика. Тиме су и Вук и Даничић помагали хрватско преузимање српског језика. Хрвати су  покушавали да присвоје и дубровачку  књижевност као да је њихова. Србин католик у Дубровнику Медо Пуцић је реаговао :  „ …  примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (5)

После српских сеоба преко Саве и Дунава крајем 17 века досељени православни Срби настојали су да по сваку цену одрже свој идентитет, истовремено  радећи на прилагођавању новој средини. Како православна црква, тако и племство и трговци су ситним али упорним радом настојали да створе свој слој интелигенције у новој средини. Добивши на почетку помоћ од Руса, међу њих су доспеле руске књиге. У страху од унијатских књига црква је одлучила да прихвати књиге писане руском редакцијом старословенског језика. Упоредо са српском и руском редакцијом старословенског језика писали су и на српском језику. Тако је Гаврил Стефановић Венцловић писао и на српској редакцији старословенског и на српском језику.  За шире слојеве говорио је своје беседе на српском језику.  Захарија Орфелин је научна дела писао руском редакцијом црквенословенског језика а популарна на народном језику. Пето издање његове књиге Искусни подрумар на српском језику било  је штампано још 1885 године. (6) У Славено-српском магазину први пут је истакнуто начело да се књиге морају писати народним језиком. (7) У Магазину се први пут међу Србима развија мисао световне културе за све сталеже и потреба писања народним језиком.  Прва српска књига штампана грађанским а не црквеним словима. Касније је Доситеј продро са том идејом и био оснивач новог књижевног и духовног живота. (8)

Хабзбуршке власти покушале су да наредбом Србима наметну икавску верзију народног језика и латиницу. Српска средина је успела да одбије напад и да очува ћирилицу и свој језик. Али аустријска бирократија није одустајала. Цензор Јернеј Копитар је тежио да језик српског народа сведе на ниво језика тада сељачког језика Словенаца и Словака. Да уместо народа Срби буду како је Туђман касније говорио пучанство. Копитар је тежио да нађе Србе који би то сами обавили, а које би он подржао. Дошао је у контакт са Вуком. Вук је прихватио тезе немачких романтичара да је основ једног народа његови обичаји. Да треба тражити у селима удаљеним од градова очувани језик и обичаје. Али немачки романтичари нису хтели да свој дотадашњи језик одбаце и уведу језик са села. То је Вук решио да спроведе и од тога није одустајао. Са своје стране Православна црква тежила је да очува континуитет српске државе и њене баштине. За њу је старословенски језик био део идентитета православних Срба и није могао бити одбачен без слабљења српске националне свести и утапања расејаног народа међу туђе вере. У тој борби победиле су Вукове присталице. Упркос тадашњем либерализму по коме је требало уважавати ставове противника, вукови филолози су се трудили да избришу славеносрпску књижевност из памћења  српског народа. Нису писали ништа о њима, рачунајући далеко од очију, далеко од срца.  После победе вукових присталица шездесетих година 19 века једини писац у српској књижевности који је настављао старе традиције био је Јаков Игњатовић.  У његово доба писао и Ђорђе Марковић Кодер али је био игнорисан од филолошке критике и није био објављиван. Текстови писаца  „славен-серпштине” више нису били штампани. Био је од стране  филолошке критике игнорисан и Јован Стерија Поповић. Тада су два најважнија писца били Његош и Стерија. Његош је писао славеносрпском ортографијом, али је од Вука преузео слова ђ, ћ и џ. (9) Није се одрекао славизама. Може се речи да Његош писао у традицији славеносрпске књижевности а да је прихватао понешто од Вука. Није полемисао са Вуком, па су прагматичне присталице Вука прогласиле његов “Горски вијенац” за једно од дела које до допринело победи Вукове реформе српског језика. И ако су Стеријине комаде изводиле позоришне дружине, о Стерији није писано ништа. (10)

Вуковци су игнорисали писца Ђорђа Марковића Кодера јер је измишљао нове речи. Насупрот књижевној критици која је потпуно игнорисала Кодера о њему су писали  соколски историчари. Писали су углавном о његовом раду на гимнастици у Србији. Колико сам пронашао у литератури спомињали су његов књижевни рад само 1907 и 1925 године. (11)  

 После смрти Јаше Игњатовића филолошка критика га је игнорисала. Његов заборав  је спречила Српска књижевна задруга, коју је основала група прегалаца 22.3.1892 године у Београду. Задруга је радила је на ширењу књига у српском народу. Трудила се да обухвати све делове српског народа. Задруга је тежила  да обухвати српске писце из свих српских крајева и тиме духовно повеже српски народ. У оквиру тога  тежила је да штампа заслужне списатеље које је тадашња књижевна критика игнорисала. У свом првом колу 1892. штампала је „Даворије“ од Јована Стерије Поповића. Напорима Вукових присталица српски језик је био сведен на језик сеоске средине, упркос томе што нису успели да из српског језика потпуно избаце словенске речи. Док је српски језик у време османске власти био један од дипломатских језика Османске империје, непосредно после Вука био је језик са села.

Сачуван је арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације који је настао на Порти у Цариграду у 15 веку. Реч је о два рукописа који су чувани у библиотеци  музеја Аја Софије у Истанбулу. У једном је штокавско-ијекавски говор, а у другом штокавско-екавски. (12) Насупрот словенским речима филолозима нису сметале турске и немачке речи које су се одомаћиле у српском језику. Противно Србима  Руси су своје речнике руске редакције црквенословенског језика попуњавали временом руским речима пошто је црквенословенски био мртав језик. Мало по мало ти речници су постали речници руског језика. На њима је била заснована тадашња руска књижевност. Као пример схватања руских књижевника може се навести схватање Достојевског. Достојевски је сматрао да богат и гибак језик помаже и мишљењу да постане богатије и гипкије. Наводио је пример да један француски брица у Петрограду боље може да се изрази него Рус који је имао париску гувернанту.  (13)

После комунистичког преузимања власти сва друштва грађанске класе као и сама грађанска класа била су потиснута из памћења. Бројни писци били  су за комунисте „мртви песници”. Тако је на велику групу књижевника поред ранијих славеносрба пао вео заборава. Од свих удружења само су Соколи опстали у сећању јавности, иако су комунисти уместо сокола основали СТВ Партизан. Од писаца у емиграцији комунисти су се трудили да врате у земљу књижевника Црњанског. Био је перјаница књижевника у емиграцији. У томе су успели. Комунисти су свој идентитет засновали на успешној народнослободилачкој борби и револуцији у Другом светском рату. То су пропагирали кроз партизанске филмове, књиге и стрипове. Игнорисали су борбе против окупатора Југословенске војске у отаџбини и у иностранству. Такође су свој идентитет заснивали на убрзаној индустријализацији и радним акцијама. Њихова пропаганда почела  је да слаби са доласком нових генерација које су се критички односиле према резултатима дотадашњег развоја. Славеносрпски списатељи  остали су под велом заборава све до књиге Меше Селимовића  „За и против Вука” 1967.  Меша Селимовић је сматрао да уз вуковску језичку струју, била и друга погоднија за изражавање мисли, и апстракција. По њему  носиоци те друге струје били су Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Његош. Издавачи у Титовој Југославији нису хтели да му издају дело са таквим закључцима иако је имао уговор са њима. Његову књигу издала је Матица српска.(14) Тек после  увођења вишепартијског система 1992 године почело је штампање забрањених писаца. Дошло је и до обнове забрањен удружења као што је било Коло Српских Сестара, Соколи, Привредник, … .

Може се речи да се идентитет једног народа заснива на очувању традиције и њених вредности кроз време. У историји српског народа било је периода кад се чинило да историја почиње од победника који су је писали, али неке традиције су биле довољно снажне да би опстале. Историја нас учи да је сећање на истакнуте личности успевало да надживи промене власти и избегне да на њих падне вео заборава. На њима почива идентитет српског народа. Према њима се морамо односити критички а не апологетски.  Иако је Српска православна црква одржала српску народност током историје Срби католици и Срби муслимани сматрали  су да су део српског народа без обзира на веру.

Напомене :

1. Bernandin UNYI, „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca”, Budimpešta, 1947, Суботица, Буњевачка матица, 2001, стр. 120;
2. Др. Јакша Херцег, „Личност Светога Саве”, „Феријалац”, Београд, новембар 1935, стр. 265;
3. „Доље са предрасудама”, „Дубровник”, Дубровник, 30 децембра 1939, бр. 52, стр. 1;
4. „Светосавска забава”, „Дубровник”, Дубровник, 21 јануара 1939, бр.3, стр.3,4;
5. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 119;
6. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 125;
7. Тих. Остојић, „Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића”, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1905, стр. 89;
8. Р. Грујић, „Карловачка митрополија”, „Народна Енциклопедија СХС”, књига II, Загреб, стр. 255;
9. Александар Милановић „Милан Решетар као тумач и приређивач Његошевог дела”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару 1512-1942-2012”, Београд, 2016, стр. 109;
10. Проф. Никола Трајковић, „Народно позориште у Београду”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр. 457;
11. Бошко Мештеревић, „Развој српског Соколства“ I, „Соко Душана Силног“, Београд, октобар 1925, бр.8, стр. 115; Саша Недељковић, „Соколи прегаоци“, „Добровољачки гласник“, Београд, јун 2003,бр. 21, стр.241;
12. Олга Зиројевић, „Право благо у библиотеци”, „Политика”, Београд, 14.5.2011.
13. Др. Милица Богдановић, Загреб, „Један од знакова нашег боловања, једно од средстава нашег оздрављења”, „Календар-Алманах Просвета за 1925”, Сарајево, стр. 135;
14. Предраг Пипер, „Актуелности погледа Меше Селимовића на реформу Српског књижевног језика”, „Споменица Меше Селимовића – поводом стогодишњице рођења (1910-2010), Београд, 2010, стр. 272;