Пише: Тихомир Бурзановић

Питање положаја Срба у савременој Црној Гори није више само питање културне припадности, нити политичке заступљености. Постало је кључно државно питање, јер се на њему ломи идентитетска структура читавог друштва. У држави која је историјски обликована у српском културном простору, а политички преформатирана у правцу посебне и одвојене црногорске државотворности, перцепције стварности, симболи и историјска сјећања и даље нису усклађени.

Срби у Црној Гори чине велики и стабилан дио становништва. То није ни мањина, ни диаспора, ни привремени политички фактор. То је органски народ овог простора са дубоким историјским, културним и духовним коријеном. Ипак, у политичком смислу, српски идентитет и даље се креће у оквиру ограниченог признања – као да је ријеч о привременој теми, а не о константи друштва.

Идентитетска под‌јела као константа

 Црна Гора је једно од ријетких друштава на Балкану у којем два идентитетска наратива постоје не само паралелно, него и међусобно укрштено. Српски идентитет у Црној Гори није „увоз“, већ изворни и традиционални. Али истовремено, нарочито током 20. вијека, обликован је и наратив посебне црногорске нације, одвојене од српског културног корпуса.

Због тога не постоји линеарна политичка већина која би могла да наметне јединствену визију државе. Умјесто једног наратива, постоје два темељна. И сваки од њих има своју историјску меморију, институције и симболички језик.

Коалициони модел власти: геометрија равнотеже

Савремене црногорске владе, без обзира на састав, почивају на моделу коалиционог баланса. У њима истовремено учествују: политички представници Срба, грађанске партије, и партије мањинских народа.

Структура власти се одржава не зато што постоји консензус, него зато што постоји зависност једних од других. У тренутку када би власт јасно и без резерве афирмисала српски идентитетски карактер Црне Горе, пољуљала би се коалицијска формула, а са њом и политичка стабилност.Другим ријечима, питање није у томе ко је „већина“, него како се распоређује моћ.

Страх као фактор политичког понашања

Ова тема не стагнира зато што нема аргумената, него зато што постоји страх. И то на обје стране. Срби у Црној Гори страхују од културне и институционалне маргинализације. Дио црногорског идентитетског корпуса страхује од сопствене асимилације.

Док се ти страхови одржавају, политички простор остаје затворен за било какво системско рјешење.

Геополитички оквир

Не треба занемарити ни међународни фактор. Западне силе подржавају концепт „грађанске Црне Горе“ јер он:ограничава повратак Црне Горе у стратешко поравнање са Србијом, смањује утицај Београда и Москве на Јадрану, и продужава стабилност НАТО архитектуре у региону.

У том оквиру, отварање српског државотворног питања перципира се као геополитичко, а не унутрашње питање.

Нема стабилности без институционалног признања Срба

Политичка стабилност у Црној Гори није могућа без институционалног признања Срба као државотворног народа.То није питање емоција, већ одрживости система.

Све док се српска заједница посматра као политички проблем, а не као један од носећих стубова државног и друштвеног поретка, Црна Гора ће се налазити у стању идентитетске напетости и привремене равнотеже.

Право питање није „ко има Црну Гору“, већ како да држава буде заједничка и одржива за све оне који је сматрају својом.