Пише: Тихомир Бурзановић

Док се црногорска политичка сцена и даље забавља бучним свађама, краткотрајним коалицијама и јавним надгорњавањима око идентитетских питања, испод површине се одвија један тиши, али озбиљнији политички процес. Предсједник Скупштине Црне Горе, Андрија Мандић, не води кампању – он гради позицију. Не обећава – он се позиционира. И управо у тој тишини крије се његова стварна кандидатура за будућег предсједника Владе Црне Горе.

 Мандић данас не личи на политичара који јури насловне стране. Напротив. Његова политичка стратегија подсјећа на дуг марш кроз институције. Функција предсједника Скупштине није само протоколарна – она је полуга стабилности у систему који је деценијама функционисао као продужена рука једне партије и једног човјека.

Управо ту Мандић показује амбицију другачије врсте: да се из опозиционог симболизма пребаци у државнички прагматизам. Парадокс црногорске политике јесте у томе што човјек кога су годинама представљали као „антиевропског“ данас д‌јелује институционално одговорније од многих који су се Европском унијом заклињали док су државу претварали у приватни посјед.

Мандић више не говори језиком улице ни митинга. Говори језиком процедура, договора и политичке издржљивости. То није спектакуларно, али је европски. Европска унија не тражи савршене политичаре – тражи предвидљиве државе. Не тражи идеолошку чистоћу – тражи функционалне институције. Ако Црна Гора има шансу да заврши европски пут, то неће бити због реторике, већ због способности да власт траје, доноси одлуке и не распада се свака три мјесеца.

У том контексту, Мандић се намеће као фигура континуитета нове власти, а не њеног конфликта.

 Његова снага није у популарности, већ у издржљивости. Није у медијима, већ у структури. Док други политичари д‌јелују као привремена рјешења, Мандић се понаша као да планира дуже. И управо зато његова кандидатура за премијера не мора бити изговорена да би била реална. Наравно, остаје питање: да ли Црна Гора жели премијера који не обећава брза чуда, већ спор, институционални пут ка Европској унији? Да ли је друштво спремно да прихвати да европски пут не води преко парола, већ преко компромиса, стабилности и политичке досаде?

Ако јесте – Андрија Мандић је већ у кампањи. Само то још нико није примијетио, јер се први пут у црногорској политици једна велика амбиција не виче, већ се гради.