ВЕЗУЈЕМ ТЕ
Везујем те за стих, вјетар, кише досадних чекања,
за загрљаје који ме уморише, а нема их више.
Везујем те у жељи да имам те, али налете кошаве право у срце од тебе примам.
Усахни водо, стани вјетре,
неко жели твој осмијех за себе поново к΄о лијек да узима.
Половина стиха, половина душе, наслов да ли имати може?
Ко ли се скрива испод те твоје коже? Везујем те за стих, вјетар,
кише досадних надања. Везујем те у жељи да имам те. Од осмијеха само тужан бјежи, зато боље и трчати за срећом него бити онај што срећу никад ни срео није.
Цвијеће не ниче онда када ми себично хоћемо, већ онда када помислимо
да никада неће ни зрно нићи, јер изненађења су могућа
на сваком крају свијета.
Везујем те за стих да отишао не би, али отишла сам ја.
Из збирке “Кофер изгубљених ријечи”
