Пише :Дејан Бешовић

Београдске џамије су исламске богомоље којих је у овом граду за вријеме вишевјековне владавине Османлија, било више од 50, а данас само једна.Као дио вишевјековног поробљивачког историјског, културног и вјерског насљеђа, ове исламске богомоље, иако највећим дијелом,на срећу су ишчезле, за собом су оставиле бројне материјалне и духовне трагове, јер су биле визуелни симбола развоја оријенталног Београда, у периоду од око три вијека, када су њихови минарети доминирали панорамом српске престонице.У два историјска периода — половина оријенталне структуре Београда, укључујући и џамије је нестала током владавине Аустријанаца у првој половини 18. века, а друга половина — примјеном нове регулације у другој половини 19. века,када је паралелно са стварањем Краљевине Србије Српски народ ријешио да се ослободи османлијске заоставштине, и у побједничкој еуфорији која је завладала у новооснованој Кнежевини а потом и Краљевини Србији, по окончању Српско-турских ратова или Српских ратова за независност који су вођени између 1876. и 1878. године против Османског царства од стране Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе, након којих је Србија добила пуну међународно признату независности на Берлинском конгресу године 1878 .године . Иако се са једне стране српски народ постепено ослобађао османлијске заоставштине, са друге стране и Османлије нису жељеле да у српске руке оставе џамије па су они на њихов захтјев порушили највећим дијелом између 1863. и 1864. године. Тако су до краја 19. вијека у Београду порушене све џамије осим Барјакли џамије, а и она је све до обнове била у јако лошем стању.Са побољшањем српско-турских односа Краљевина Србија и градска управа Београда, с краја 19. вијека пружа помоћ турском хоџи, а касније и мујезину-оном који позива на молитву , и у том раздобљу обновљена је Барјакли џамија.Након 1521. године када је Београд постао освојена-поробљена варош, под влашћу Османлијске царевине, у њему настају прве џамије, које су у почетку биле преуређене хришћанске цркве претворене у џамије. Најпознатија међу њима била је стара српска Митрополитска црква која је постала Велика џамија у Доњем граду.Када је године 1991 .Реис Исламске заједнице Хаџи Хамдија ефенди Јусуфспахић тражио од тадашњег Предсједника Србије Слободана Милошевића,мјесто за нову џамију баш у Доњем Граду ,на нивоу некадашње Митрополитске Цркве овај исповједник вјере је рекао : То је црквено земљиште које није ни Града ни Републике већ власништво СПЦ . Тако је Слободан Милошевић исповиједио вјеру Христову као и безброј пута касније за разлику неких који су били у врху Цркве а који су га жестоко критиковали као наводног комунисту . Заправо они су били Брозољупци и Титови чланколисци а Слободан Милошевић исповједник вјере .Интензивнија изградња џамија почела је после пада Будима 1541. када је Београд престао да буде погранична варош. Из једног турског пописа -дефтера види се да је Београд већ 1560. имао шеснаест џамија, од којих десет у вароши и шест у тврђави.Слиједила је у 16. и 17. вијеку градња нових џамија. Године 1673. Ханс Куниц у својим путописима износи претпоставку да у Београду има око 30 или 40 турских храмова… или џамија…и да су све прекривене оловом.Каснија су истраживања показала да је Београд 1688. године имао 51 џамију.“

Након што су с краја 17. и с почетка 18. вијека изграђене још 4 џамије, сматра се да је у Београду свеукупно изграђено 56 џамија, једна мусала џамија и 22 месџида. Разлика између месџида, џамије и мусала џамија је у томе — што се у месџидима не клања „џума намаз“ петком и бајрам-намаз тако да није било потребе за минбером са ког су се говориле хутбе, нису имали ни минарете, док је мусала представља пространо место опасано зидом са михрабом, и уздигнутим мјестима за хатиба гдје се одржава посебан салат (молитва).

Од наведеног броја џамија, у Београду је било :17 неубицираних (зна се под којим називом су постојале али им се не зна тачна локација,

27 убицираних -непознатог изгледа,

12 убицираних -познатог изгледа.У другој половини 16. века Османско царство било је на врхунцу своје моћи. Његова доминантна позиција у оновременом поретку европских држава није се заснивала само на ефикасности државне организације и великом богатству земље, већ и на чињеници да по снази и величини државе сличне њему на Западу готово да није било. У њему доминира дворска култура, као и видљив лични утицај султана као мецене и директног инспиратора културних процеса у друштвеном животу.У таквим условима, када је у Београду било 365 муслиманска домаћинства и 109 хришћанских, настало је златно доба београдских џамија, након интензивније изградња џамија, која је почела после пада Будима 1541. године, тако да је Београд већ 1560. године (према једном османском попису) имао изграђених шеснаест џамија, од којих десет у вароши и шест у Београдској тврђави. Међу њима су највеће и најзначајније биле:Џамија султана Сулејмана Величанственог у Горњем граду,Мехмед-паше Јахјапашића џамија у Доњој чаршији ,Бајрам-бегова џамија у Горњој чаршији,Ејнехан-бегова џамија.Како градња џамија у 17. веку није престајала Београд је у 1688. години имао 51 џамију и 22 месџида.Београд је три пута од Турака освајала Аустрија 1688—1690, 1717—1739, 1789—1791, а Османлије су га поново заузимале, уз велика разарања, када су највише страдале и џамије.Први већи пораз Османлија догодио се када је Београд пао под аустријску власт 1688. године. У снажној артиљеријској борби не само да је масовно страдала београдска варош, већ су у њеним махалама страдале и њихове џамије. Дио џамија који нису страдале уступљене су језуитима за „латинске школе”, и осталим католичким црквеним редовима, фрањевцима, капуцинима, миноритима и другим за њихове манастире и школе са њемачким наставним језиком, јер су досељеници углавном били Аустријанци.Све турске зграде и џамије Аустријанци су реновирали у знаку бечке архитектуре из доба љубитеља умјетности цара Карла.Османлије, после двије године, враћају у своје руке Београд, али је град из ових сукоба изашао разорен, а његово становништво, због сарадње заједно са Аустријанцима, изложено убијању, прогону и пљачкама. После 1688. године број београдских џамија је драстично опао — са 51 на свега петнаестак. То говори о масовности разарања која је Београд доживио од стране аустријске војске.

После тога Београд је поново погранична варош, и то све до 1717. године, када га Аустријанци под вођством принца Евгенија Савојског поново заузимају. Тада се на мјесту већ порушене Београдске тврђаве гради нова према савременим војно-стратешким потребама. Аустријска владавина Београдом у периоду од 1717. до 1739. године означена је правом трансформацијом града. У том историјском раздобњу половина оријенталне структуре Београда је нестала током владавине Аустријанаца у првој половини 18. вијека. Београд губи дотадашње турско-источњачки изглед и поприма обиљежје средњоевропског града али и као једна европска метропола. Поред тврђаве и варош је опасана бедемима, а изграђена су и нова здања, руше се или пренамјењују џамије, а хришћански Београд почиње опет да цвјета, након што су хришћанске цркве биле обесвећене и претворене у скровиште стида и срама турског.О томе је *Герхард Корнелијус фон Дриш* записао 1719. године у свом путопису, између осталог: Ко је видио Београд под Турцима, па би га видио сад опет, не би никад рекао да је то исти онај исти Београд,посвећен Пресветој Богородици“.Након поновног заузимања Беогрда, 1739. године од стране Османлија, *Франц Филип Гуденус* је 1740. године записао...“све што је некада било хришћанско , а сада је европска култура нестала, град и његове становнике као да је прогутала земља, све је замијенила страна, азијатска култура“.

                (наставиће се)