Пише: Иван Милошевић
У новембру 1944. године у Подгорици прикупљао се са свих страна Црне Горе збјег народа и српских националиста ( четника). Комунисти су били пред вратима, а поучени крвавим грађанским ратом у Црној Гори и ликвидацијама угледних људи само зато јер нијесу припадали комуннстима, четници су одлучили да крену у Босну како би се састали са генералом Дражом Михаиловићем и организовали отпор новој идеолошкој пошасти. Ипак, четници, издани од савезника више нијесу имали ни грам шансе да се организују и пруже отпор новом окупатору. Црногорски четници су са народом прије 80 година клренули на пут без повратка и већином су их комунисти током маја 1945. године побили и закопали у словеначке јаме. Овај текст, а и наредни, покушај је да се не заборави највећи злочин у црногорској историји у режији Броза и његових идолопоклоника из Црне Горе.
Никад доста приче о стријељаној колони припадника Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе у Словенији… Таман када помислим да је све речено, изненаде ме људи који се, и након 73 године, стиде својих, на правди Бога стријељаних, предака. Када им се помену, они ваде вербално оружје и рафално „стријељају” једном већ побијене претке. Као да су заборавили да су, упркос свему, то њихови преци, а не неки туђинци. Важнија од њих је идеолошка ванразумска чистота по којој је 1945. година коначна тачка на ту причу и – шта ту има да се дода. А има много тога. Овога пута нећу лично, а имао бих шта, али хоћу објективно, односно послужићу се са пар ставова из наредбе Арса Јовановића, једног од начелника партизанског штаба из 27. децембра 1941. године. Тај документ заплијењен је почетком 1942, када су на Радовчу четници растјерали партизане, а налази се и у списима Миљана Станишића из Даниловграда, чија књига о грађанском рату у Црној Гори ускоро треба да буде у штампи.
-Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно убудуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији, спроводећи је у што већем обиму и свим слојевима југословенских народа. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што прије ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. децембра 1941. године, под строго пов. број 14). Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу цјелокупну организацију, ако то његови интереси буду захтијевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака наша борба против окупатора унапријед је осуђена на пропаст. Такође, и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организују борбе против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно на завршну фазу наше борбе за ослобођење, када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отјерају из наше земље совјетски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живио СССР! За нас комунисте је најважније организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употријебити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити, наводи се у наредби.
Толико о беспоштедној борби комуниста против окупатора на чему су послијератне генерације одгајане и што су морали да понављају као папагаји. Истина је да су се партизани борили током рата, али судећи по Јовановићевој наредби, њихови главни противници нијесу били Њемци и Италијани, него браћа по вјери и народности, али који нијесу хтјели да се одрекну српства и краља.
Јовановић након што одређује ко је главни непријатељ комуниста наређује партизанским јединицама и како да се са њима обрачунају. Те наредбе су толико монструозне да их је непотребно додатно коментарисати.
– Да команданти и политички комесари најхитније предузму на својим територијама смртне казне за оне за које би се и стекло убјеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема како би их употријебили другови који буду одређени за ова ликвидирања. Они треба да се преобуку у четнике, упадну у село, похарају и побију угледне домаћине који су штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници. Команданти треба безусловно да на својим територијама спријече да народ без обзира на вјероисповијест, посјећује цркве и манастира, а њихове свештенике који не желе да приђу нашој борби, одмах ликвидирати, наређује Јовановић.
