Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Хрватска је упутила протесну ноту Црној Гори због најаве да ће председник скупштине Андрија Мандић са политичким представницима Срба  предложити резолуцију о Јасеновцу, као реакцију на резолуцију у Сребреници, која се припрема. У својој ноти Хрватска влада изражава  „забринутост због чињенице  да се спомен на жртве Јасеновца политизује и злоупотребљава за унутрашња политичка надметања у Црној Гори,  те ставља у контекст расправа о резолуцији Генералне скупштине УН о комеморацији геноцида у Сребреници, с којом није ни у каквој политичко-историјској вези, и то на начин који не доприноси искреном изражавању пијетета према жртвама, осуди злочина и развијању културе сећања”. У „Политици”  од 18. маја 2024. испод чланка у коме је објављена  нота Хрватске   налази се вест да је предлог резолуције о геноциду у Јасеновцу скупштинска већина предала  скупштини. Предлог су потписали сви посланици владајућих партија, сем албанских.

Ако  се неко чуди ноти Хрватске, треба да се сети да се Титова власт хвалила да је њен највећи успех био измирење братских народа. Њихово измирење  се сводило на то да се писало у уџбеницима да је  Јасеновац логор смрти, али није снимљен ни један филм о страдању  жртава усташког терора у Јасеновцу.  Изузетак који потврђује правило био је филм „Девети круг” са темом о страдању једне Јеврејке под  НДХ. Власт се водила начелом далеко од очију, далеко од срца.  С једне стране Хрвати се нису бунили против самог постојања Југославије, а власт  их није подсећала на злочине у НДХ. Било је у партизанским филмовима понегде кратких сцена усташких злочина, као у филму „Окупација у 26 слика” и то је било све. Да се Власи не досете.

Са разбијањем Југославије Хрвати су сматрали да је тема о Јасеновцу за све прошлост. То што су се током ратова за разбијање Југославије десили бројни злочини са хрватске стране по њима нема никакве везе са Јасеновцем. У Сарајеву данас постоји Музеј филма „Валтер брани Сарајево”. Изложени су реквизити из филма, намештај просторија у којима су снимане поједине сцене  као и воштане фигуре из филма. Чак и оне противника Валтера. Чињеница да је филм снимљен без иједног усташе и ако је Сарајево било тада у оквиру НДХ не занима много љубитеље филма да посете и разгледају музеј. Тиме је настављена индоктринација из времена Титове Југославије, кад су се публици уместо историје приказивали филмови снимљени ради пропагандног представљања  историјских догађаја. Титова Југославија је користила своју апсолутну власт да изврши индоктринацију становништва. То је приказано у Кустуричином филму „Подземље” како они који живе у подземљу добијају лажне вести из света изван подрума у коме живе, и чврсто верују да је све то истина, јер за друго и не знају.  И то подземље је пропало, а земља се суочила са низом ратова којима је разбијена. Али остало је уверење код многих да је то прошлост која се њих не тиче. И свако подсећање на злочине у Јасеновцу наставља да изазива бурну реакцију код Хрвата.