Пише: Иван Милошевић
Одлука Подгоричке скупштине из 1918. године о уједињењу Срба порука је и данашњим Србима шта да раде! Уједињење или нестанак Срба са историјских српских простора актуелна је дилема како 1918. тако и 2024. године. Заправо је тих 106 година и прошло у тражењу српског одговора на српско уједињење, да ли је могуће и како? На жалост ни данас не знамо како да то урадимо и питање је да ли ће српске генерације 21. вијека успјети да то ураде. Посебно у околностима када моћни свијет не гледа благонаклоно на тај процес, а народи Балкана, како стари тако и нови, настали у комунистичким националним лабараторијама, српско уједињење схватају као главну опасност за свој опстанак!
Постављати питање о српском уједињењу данас када су у Србији власт и опозиција као рогови у врећи, када насиље у изобиљу тече србијанским улицама и нема ни трага о елементарној националној слози око кључних српских питања, изгледа депласирано, па и сулудо. Такође ни Српској не цветају руже, Милорад Додик је на оптуженичкој муслиманско-хрватској клупи, на црној је америчкој листи и унапријед крив и за оно што није крив. И у Српској, дакле, говорити о уједињењу Срба било би равно вељесвјетској провокацији свјетских моћника и већини балканских народа! И Црна Гора није ништа боља. Код нас је и сваки српски потез, од тробојки, три прста, српске пјесме, увреда за добро утврђени монтенегрински национални и интелектуални бастион и њихове помагаче из редова националних мањина! И у таквим условима Срби треба да донесу важне одлуке, попут оне из 1918. године и оставе новим генерацијама Срба завјет уједињења! Изгледа немогуће, равно научној фантастици и новом Креманском или неком другом пророчанству!
Ипак, Срби не би били Срби, да и у таквим околностима не сањају своје снове. Нажалост, Срби су пропустили шансу баш те 1918. године да ријеше притање своје националне државе, што је довело до великог српског страдања и нестанка српскога народа на историјским просторима. Питање је да ли ће се икада поновити тако повољна ситуација за стврање српске државе као 1918. године, али ваља се надати!
Не бих да дијелим лекције Србији и Српској шта да раде на српском уједињењу, али у Црној Гори Срби би требало да дефинишу аутентични национални програм и пронађу методе како да се реализују. Он, наравно, не предвиђа никакво насиље или, не дај Боже, рушење Црне Горе као државе, али Срби морају да своје учешће у Црној Гори, како у административном, политичком, тако и у духовном простору, поставе тако да се више не препознају као реметилачки и узбуњујући фактор. Срби морају да пронађу начин како да у Црној Гори тробојка, три прста и “Весели се српски роде”, не постану ексклузивна вељесрпска провокација за све остале, почев од успаваних и пробуђених комуниста, Монтенегрина, Бошњака, Албанаца, Хрвата…
Да би се до тога дошло неопходна је једна јака српска национална странка са исто тако јаким српским вођом. Обрни, окрени, Срби воле вође и то не треба да буде неки ограничавајући моменат у српској политичкој пракси. Штавише, у овако тешким околностима, Србима је и потребан вођа који види мало више од осталих и који зна да повеже циљеве и праксу како да до њих дође и то не преко ноћи, него мукотрпним и свакодневним радом на афирмацији Српства у Црној Гори! И такав вођа требало би да дође из дијела Срба који су раскрстили са комунизмом и који је свјестан да је петокрака Србима више зла донијела него робовање под Турцима, Аустроугарима и модерним завојевачима типа НАТО-а, ЕУ и БРИКС-а!
Срби јесу мали народ, али прошли су велико страдање, а и данас су на Голготи. Срби као православни хришћани морају да разумију да је мјера њихове вриједности и оправданости српског уједињења баш у њиховом страдању и одлуци да се остане свој и онда када су сви против њих. То не значи нужно да су Срби у сталном конфликту са осталима, али и други морају показати барем зрно разумијевања за српске интересе, снове и националне циљеве. И када се то разумијевање појави, Срби ће моћи да пораде нешто и на свом уједињењу које неће бити на ничију штету, као што се то данас догађа или неко то тако приказује!
Дуг је пут до српског уједињења и дилема да ли је оно могуће, како пролази вријеме, све је јача и чини се нерјешива. Међутим, баш у таквим безизлазним ситуацијама, Србима су током историје на руке долазила спасоносна рјешења, али њихове народне елите то нијесу препознале и нијесу искористиле. Да се то не би поновило, ваља имати спреман национални програм, једну српску странку у Црној Гори и јаког вођу, који неће дозволити да нова шанса пропадне и да опет протраћимо вјекове на чекање, чекање и чекање!
