Изградњом џамија, Турска настоји да ојача свој утицај на Западном Балкану и промовише конзервативни ислам. Ти вјерски објекти истовремено су дио шире геополитичке агенде владе Реџепа Тајипа Ердогана
Намазгах-џамија у Тирани, главном граду Албаније, са својим минаретима високим 50 метара и простором за око 8.000 вјерника, спада међу најимпресивније исламске богомоље на Балкану. Њену изградњу је, између осталих, са око 30 милиона еура финансирала турска вјерска управа Дијанет. Архитектонски узор била је истанбулска Ахмедија или Џамија Султана Ахмеда, позната још и као Плава џамија.
У октобру 2024. године, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган дошао је у Тирану на отварање џамије, након десетак година изградње. Том приликом потписао је споразум о сарадњи с Албанијом у области пољопривреде и образовања, и поклонио земљи неколико дронова турске производње. Такође је Дијанету обезбијеђен утицај у управном одбору нове џамије, а именован је и турски имам – што је изазвало незадовољство у албанском друштву, пише Дојче веле.
Прије те џамије, у Тирани су, након пада комунизма 1990. године, већ биле изграђене репрезентативна католичка и православна црква, 2001. и 2014. године. Под диктатором Енвером Хоџом, Албанија се прогласила првом атеистичком државом. Од 1967. године религије су биле забрањене, а све вјерске институције затворене.
–Примјер Намазгах-џамије показује како Турска дјелује као регионална сила на Балкану и покушава да прошири свој утицај путем изградње џамија, каже Натали Клаје, социолошкиња са Високе школе за друштвене науке (ЕХЕСС) у Паризу. Изградња џамија као облик „меке моћи“ уско је повезана са економским, политичким и војним интересима. „Међутим, локални актери имају одређени маневарски простор и користе га“, додаје Клејер.
Турска је доследно заступала своје интересе: тако су од 2017. до 2019. године радови на Намазгах-џамији били су обустављени, јер је Турска од Албаније тражила изручење неколико особа за које се тврдило да су блиске покрету Фетулаха Гулена. Након покушаја пуча 2016, Ердоган је за неуспјешни државни удар окривио покрет сада покојног проповједника Гулена и прогони његове чланове, како у земљи, тако и у иностранству. Тек након што су те особе изручене Турској, радови су настављени.
Данас је Турска водећи финансијер изградње џамија на Западном Балкану. То није био случај у првим годинама након распада бивше Југославије.
Током рата у Босни и Херцеговини, од 1992. до 1995. године, око 600 џамија потпуно је уништено, а стотине других оштећене, наводи стручњак Робин Коње у својој студији о изградњи џамија у Босни и Херцеговини.
Након завршетка рата 1995. године, Саудијска Арабија је била главни спонзор обнове и изградње нових џамија у БиХ. Тек након напада 11. септембра 2001. и доласка Ердогана на власт 2002, Турска је постепено преузела водећу улогу.
Саудијска Арабија се, с друге стране, под пријестолонаследником Мохамедом бин Салманом, све више повлачи. Пројекти џамија које је финансирала Саудијска Арабија препуштени су локалним заједницама. Бин Салман је у својој „Визији 2030“, која дефинише приоритете саудијске политике до краја деценије, ставио акценат на рестаурацију историјских џамија у самој Саудијској Арабији и очување сопственог културног наслеђа.
-Данас у Саудијској Арабији у првом плану је мање вехабијски ислам, а више национализам, каже Кристин Смит Дајван из Института за државе Персијског залива у Вашингтону. Бин Салман се, барем званично, дистанцирао од вехабијског ислама који је дуго био извозни производ Саудијске Арабије: у телевизијском говору 2021. године назвао га је превазиђеним.
Турска себе пак види као наследницу Османлијског царства на Балкану и наглашава свој статус регионалне силе. Ту се не ради само о вјерској политици Ердоганове Радничке партије (АКП). Изградња џамија је само један део турске инфраструктурне политике – не само на Западном Балкану, већ и на Кавказу, у Централној Азији, Сјеверној Африци и подсахарској Африци, каже Ребека Брајант, професорка културне антропологије на Универзитету у Утрехту. Изградњу џамија треба посматрати у ширем геополитичком контексту.
Било да се ради о жељезничким пругама, лукама, хотелима или тржним центрима – турски инвеститори су присутни у великом обиму од Босне и Херцеговине, Грузије и Казахстана, до Сјеверног Кипра и Сенегала. На многим тендерима послови су додијељени фирмама блиским Ердогану. Брајант ту врсту политичког утицаја назива „инфраструктурним империјализмом“.
Мега-пројекти попут комплекса у турском дијелу Никозије, на Сјеверном Кипру, који је Ердоган отворио у мају 2024. године након пет година изградње – а који обухвата предсједничку палату, зграду парламента, велике хотеле и џамију (која у тренутку отварања још није била завршена) – представљају „геополитичке просторе у којима Турска изражава своју визију будућности“.
Ердоган ту иде на етничке, вјерске или историјске сличности и користи реторику „братства“ и „заједничке судбине“ која повезује Турску с тим земљама. Пројекти би требало да пошаљу поруку: „Ми смо будућност. Ми смо модернији од Запада“, објашњава антрополошкиња Брајант. Тако су изградње џамија, али не само џамија, део турске визије будућности у којој Запад више није крајња тачка прогреса.
