Пише: ДР Петар Милатовић
Драги рођаче, побиједио си Мила Ђукановића и на власт дошао искључиво са српским гласовима. С обзиром да од тебе крију шта су Удба и њена наследница СДБ (Служба државне безбједности) радили са Србима у емиграцији, ред је да те информишем о ономе што од тебе крију у отаџбини. Наиме, својевремено је Удба ликвидирала најпознатије челнике српске политичке емиграције: Андрију Лончарића, Бору Благојевића, Ратка Обрадовића, Јакова Љотића, Саву Чубриловића, Миодрага Бошковића, Уроша Милићевића, Драгишу Кашиковића, Богдана Мамулу, др Михаила Наумовића, Борислав Васиљевића, Рада Панића, Душана Седлара, Јову Царичића, Слободана Милатовића, Синишу Оцокољића и многе друге српске емигранте…
Од 1989. године трансформисана Удба, односно Служба државне безбједности (СДБ), промијенила је тактику. Умјесто метака слали су у четничку емиграцију марксистичко-лењинистичке сијаче магле, да српској антикомунистичкој емиграцији држе антикомунистичке говоре ортодоксни комунисти: Веселин Ђуретић, некадашњи рецензент Титових „Сабраних дјела“; Вук Драшковић, комунистички писар код усташе Шпиљка, оног Драшковића који је у београдском „Нину“ седамдесетих година писао о „четничким клањима“ и Дражи Михаиловићу, првом герилцу у поробљеној Европи, као „злогласном четничком кољачу и сараднику окупатора“; Војислава Шешеља који је у завичајном Сарајеву величао Броза као најсјајнију звијезду у цијелој васељени; опскурног Драгослава Бокана и друге комунистичке медиокритете, а то је исто као кад би проститутка трабуњала о свом моралу својим бившим муштеријама у јавној кући.
Да је ово тачно лично ми је потврдио Војислав Шешељ у Минхену 1989. године. Наиме, Шешељ ми је лично ипричао следеће: „Хтио сам да говорим у Дому Српске народне одбране у Америци, али ми није дозволио др Рајко Томовић. Примио ме, платио вечеру и поклонио ми 500 америчких долара и при том ми је отворено рекао да не дозвољава да говорим у Дому СНО јер комунисти не могу да говоре о антикомунизму освједоченој антикомунистичкој емиграцији“.
Истовремено ту удбашку превару српске политичке емиграције јавно сам раскринкавао у бројним емигрантским листовима и часописима: Белом Орлу, Нашој речи, Искри, Американском Србобрану, Канадском Србобрану, Слободи, Српској Борби, Вестима, Новостима, Субобору, Гласу Канадских Срба, Гласу Срба, Истини, Србослову, Српским видицима и тако даље, што је навукло острашћену мржњу према мени јер сам погодио у епицентар манипулација „службе“.
Зато су и извршена два атентата на мене 1986. и 1991. године и оба пута су атентатори однијети на носилима, а ја и данас чврсто корачам на путу Истине.
У међувремену стара српска политичка емиграција се преселила на неко боље мјесто, у небеско царство. На мјесто освједочених националних антикомунистичких бардова, Служба државне безбједности убацивала је своје кадрове. Најприје осамдесетих година двадесетог вијека у редове Српске народне одбране (СНО) убацивала је најокорелије криминалце и убице које су чак и пуштали из затвора да роваре. Кад сам све то осујетио СДБ је послала убицу Д. Р. да ме ликвидира. Дошао је у Беч, пратио ме данима из хотелске собе и једног дана позвонио на моја врата, предао ми се, испричавши да су га пустили из затвора са задатком да ме ликвидира, предао ми оружје, рекавши да га могу предати аустријској полицији и да ће бити испоручен Југославији и тамо убијен, при том ме молио да му, као утицајан емигрант, помогнем да добије политички азил. Урадио сам то, потписавши изјаву у надлежној азилантској служби да је тај човјек много пута привођен зато што је народу у Србији дијелио моје антикомунистилке романе у којима сам јавно раскринкавао све комунистичке и удбашке манипулације. Наравно, добио је одмах политички азил и данас спокојно живи у Данској.
Сада када је некадашња Удба, каснија СДБ, а садашња БИА у Србији и АНБ у Црној Гори, успјела да умјесто старих антикоминистичких лидера доведе своје младе кадрове, наставља се пракса, таква „емиграција“ сада позива да јој предавања држе комунистички рестлови, као што су почеком ове године позвали Буда Симоновића чији се „национални“ рад базира на одлукама Конгреса Комунистичке партије Југославије из 1928. године у Дрездену, као и свих каснији конгреса Савеза комуниста Југославије. Да је данас Тито жив, двоструки злочинац, ратни мирнодопски, он би без двоумљења оваквој данашњој српској емиграцији додијелио ОРДЕН ЗАХВАЛНОСТИ!
Дакле, прије 50 година против себе смо имали један Савез комуниста, једну Удбу, односно СДБ, а данас имамо стотину против себе.
Наиме, зликовац Тито је од 100 предратних партија у Краљевини Југославији направио једну партију, омасовио Комунистичку партију Југославије, каснији Савез комуниста Југославије.
Титови идеолошки наследници, с лијева, с десна и по средини, од једног Савеза комуниста направили су стотину разних странака, српских, демократских, либералних и тако даље, а то потврђује чињеница да све странке, покрете, српске инситутуције и српска удружења грађана, како у Србији тако и у Црној Гори и у Републици Српској, у 95 одсто случајева предводе освједочени комунисти као лажни националисти. Има ли излаза из овог наметнутог удбашког безизлаза? Има! Излаз је у лустрацији и отварању удбашких и осталих обавјештајних досијеа! Уосталом, то је један од услова које Европа поставља Црној Гори, јер, познато ти је, драги рођаче, у Европу се не може са удбашким и комунистичким кадровима.
Вјерујем да ће те обрадовати да Црна Гора коначно раскине са тешким крвавим комунистичким и удбашким наслеђем са којим се не може у Европу.
