Пише: Тихомир Бурзановић
Ово што се догодило са Милошем Меденицом није само бијег осуђеног – то је јавна демонстрација како црногорски систем правосуђа и полиције функционише: као пинг-понг лопта кривице, гдје свако баца одговорност на другог, а осуђени за вођење криминалне организације једноставно нестане.
Хронологија је кристално јасна. 28. јануара 2026. Виши суд у Подгорици (судија Весна Ковачевић) изрекао је првостепену пресуду: Милош Меденица – 10 година и два мјесеца затвора због стварања криминалне организације, продуженог кријумчарења, противзаконитог утицаја и спречавања доказивања. Истог тренутка одређен му је притвор због опасности од бјекства. Меденица није дошао на изрицање пресуде (бранио се са слободе), а када је полиција дошла по њега на адресу кућног притвора – није га било. Данас, 29. јануара, расписана је локална (национална) потјерница, а ускоро ће вјероватно и Интерполова.
И ту креће класични црногорски театар пребацивања кривице.
Виши суд је брзо издао саопштење: полиција је била одговорна за надзор над мјером кућног притвора. Они су Меденицу упозорили на посљедице кршења (притвор), а Управа полиције је требала осигурати да се мјера поштује и спријечити бијег из стана. Укратко: „Ми смо судили и одредили притвор – ви сте требали да га чувате.“
Управа полиције одговара истом муњевитошћу: Виши суд нам никада није послао ниједан захтјев, ниједан допис, ниједну наредбу да провјеравамо Меденицу нити да достављамо извјештаје о контролама. Они тврде да су ипак радили провјере по Закону о кривичном поступку, да је он јуче током дана био код куће, али да суд није тражио никакву посебну или појачану контролу. Укратко: „Суд нас није обавијестио да је потребно нешто више – а ми смо радили рутинске провјере.“
Ово није сукоб аргумената – ово је институционална фарса. Суд каже „полиција је требала да га чува 24/7 јер је опасан“. Полиција каже „суд нам није рекао да га чувамо 24/7, а ми нисмо добили налог“. Резултат: осуђени на 10+ година за озбиљан организовани криминал слободно нестане, вјероватно већ ван граница, док грађани гледају како се институције међусобно оптужују умјесто да одговарају.
Кућни притвор у Црној Гори већ годинама служи као мека замјена за прави притвор, посебно за оне са везама. Надзор се своди на повремене посјете (ако их и има), а не на електронске наруквице или стални надзор. Када се дода да је ријеч о сину Весне Меденице – бивше предсједнице Врховног суда осуђене у истом предмету – цијела ствар добија ауру системског погодовања или барем крајње немара. Јавност има пуно право да пита: да ли је неко намјерно „заборавио“ да пошаље захтјев полицији? Да ли је неко олабавио надзор? Или је систем толико труо да се овакви пропусти дешавају рутински?
Умјесто да се хитно утврди ланац одговорности и санкционишу конкретни људи (судија који је одредио кућни притвор без адекватног надзора, руководиоци у полицији који нису инсистирали на појачаним мјерама, инспектори који су евентуално пропустили контролу), добијамо саопштења која служе само за медијску одбрану. Предсједник Милатовић тражи смјене, премијер Спајић пита ко је крив – али одговора нема, само пребацивање.
Ово није инцидент. Ово је симптом дубоког квара: правосуђе и полиција се не координирају, не преузимају одговорност, а криминалци (посебно они са „правим презименима“) имају довољно простора да нестану. Док суд и полиција воде јавни рат саопштењима, Милош Меденица је негдје напољу – и вјероватно се смије цијелој овој гротескној представи.
Кривица није само на једнима или другима. Кривица је на цијелом систему који допушта да се овакве ствари дешавају, а онда их оправдава процедурама и међусобним оптужбама. Док се то не промијени – не законом на папиру, већ стварном одговорношћу – оваква бјекства неће бити изненађење. Биће правило. А грађани ће и даље плаћати цијену тог театра.
Ово није грешка. Ово је системски производ: кућни притвор као поклон за „праве“ људе, надзор који се своди на повремену посјету (ако је и било), координација суд-полиција на нивоу основне школе. Када се дода презиме Меденица – сумња у намјерно олабављен надзор постаје готово извјесна.
Док се институције међусобно оптужују, грађани гледају исту представу: криминалци бјеже, а одговорни остају на функцијама. Ниједна смјена. Ниједна оставка. Ниједна лична одговорност.
Милош Меденица није само побјегао из стана. Побјегао је из система који је дизајниран да га штити – и који сада штити саме себе.
Док се то не промијени – не законом, већ главама – овакви „бијеви“ неће бити изузетак. Биће стандард. А Црна Гора ће остати земља у којој правда бјежи брже од осуђених.
