Пише: Ивн Милошевић

Сједим на неких стотињак метара од „Јадрана“ у Тивту и питам се који ће се мајчин син у Црној Гори усудити да овај брод преда Хрватима. Било би то равно вељедржавној издаји, политичкој предаји без испаљеног метка, сагињању и понижавању које свијет до сада није видио! Било би то равно политичком и свеукупном харикирију, одрицању од себе самог и пљување по себи! 

И то не због историје живота“Јадрана“, која је сва на страни Срба, него због јединственог и непоновљивог украса једног града, али и Црне Горе. Гледао сам „Јадран“ на слици, читао о њему у разним часописима и осталим записима, али то није ни близу утиску који тај брод пружа када га видите у тиватској луци. изгледа као да је сишао са небеса и смјестио се поред тиватске обале и постао њен нераздвојни дио. Стопио се са овдашњим заливом, под своје једра сабрао све туге и радости Тивта и објединио и испунио у својој љепоти!

Када брод посматрате са ове удаљености на којој сам тренутно као да се вријеме зауставило и укрцало на „Јадран“ и спремно је да крене у своје ново животно коло. Уколико се о том времену пита „Јадран“ нема шансе да се зауставимо негдје у прошлости или садашњости, за њега постоји само будућност и неко љепше вријеме и неки љепши и бољи људи који знају да цијене нечији зној и сузе. А баш тај зној и сузе као да се купају на јарболима „Јадрана“ и постају духовне поруке о овом свијету и његовом смислу! 

Да неко премјести „Јадран“ као да би убио душу једног града и Тиват без тог брода никада не би био оно што је данас. Чини ми се да би се са бродом на неку другу планету премјестио и читав град, са све све становницима, плажама, сунцобранима и кућама. Без „Јадрана“ Тиват би постао домаћа црна рупа која би са собом на дно живота и универзума повукла све што у овом граду постоји. И мртви без „Јадрана“ више не би били мртви, него би се претворили у неку другу, много гору стварност, без имена и смисла! 

Да је „Јадран“ и сто одсто хрватски, као што није 1000 одсто, тај брод се не би смио помјерати из Тивта. Нека Хрвати траже неке друге бродове које су сами градили, умјесто што су се намерачили на „Јадран“ и његове стамене јарболе и непробојну палубу! 

Једино ми је криво што на „Јадрану“, осим пар војника, нема туриста. Испод његових јарбола данас је на тиватској штрафти живо, пуно је људи, продају се разни производи, а има и музике и прелијепог свијета. И све то не би било толико живо и лијепо да ту није овај брод, чедо некадашње југословенске Јадранске страже кога не би било без Карађорђевића и новца од одштете намирене од Аустроугара! И мислим  да то осјећају и галеби, па круже око једара „Јадрана“, као да га изазивају да их рашири и крене ка Боки или оближњим острвима! 

И нијесу ми јасно ови наши државници и министри који хоће да разговарају са Хрватима о „Јадрану“. Нема ту шта да се разговара, то је као  да се Загребом разговара о предаји или продаји Тивта. А ваљда никоме није на уму да Тиват остави без главе и душе и убије тај град. А предаја „Јадрана“ била би равна убиству Тивту! Надам се да то разумију наши владари и министри, Уколико не знају нека сједну у неки од ресторана у околини „Јадрана“ и нека бацд поглед на његова једра и крму и биће им све јасно!