Пише: Иван Милошевић

Нијесам достојан да пишем о Његошу, али јутрошњи текст у „Вијестима“ натјерао ме да промијеним мишљење. Један од идеолога Монтенегра тврди да сви који су поводом „Његошевих дана“, посебно политичари, рекли нешто о Његошу, појма немају и да је боље да о тој теми ни слова нијесу проговорили. И слажем се да о таквом великану многи пуно причају, а ништа не кажу и да је боље да о томе ћуте, али ипак ваљда се и о Његошу има шта смислено рећи и ујутру чистог образа дочекати дан. Идеолошки ветеран Монтенегра тврди да је Његош загонетка, што и јесте и да код њега нема очигледних истина, него да се све налази у неком мистицизму, најави и предсказању. И то је истина, али Његош и не би био Његош да поред небеског бића не постоји и његово земаљско постојање. А у том земаљском хоризонту Његош је био јасан ко је и шта је и шта је била његова главна тема! Приче да је Његош за обичан људски ум загонетка и да његов дух измиче земаљским мјерилима најчешће долазе са оних идеолошких страна које оспоравају да су Црногорци Срби и да са Србима имају везе таман као Ескими или Абориџини! Њихова намјера је да те очигледне земаљске истине о којима свједочи и Његош претворе у неке интелектуалне заблуде и погрешна сновиђења једног владике и владаоца Црне Горе! 

Уз то поменути идеолошки ветерани и сами упадају у тумачења небеских путева Његоша и на свој начин рјешавају његове загонетке. Већином се та рјешења налазе у Његошевој пјесничкој снази, односно поезији као суштини његовог живота. За њих све остало је небитно и не постоји, барем не у таквом обиму који би био значајан за проучавање Његоша. И инсистирајући на том пјесничком бићу Његоша, владику Рада своде искључиво на пјесника и у тој области траже шифре за рјешавање његових загонетки!

Нико нормалан не спори да је Његош био пјесник, али ваљда не би требало ни да спори да није био само то, него да је био философ, владар и прије свега православни владика. Ово задње иделошки ветерани поменутог типа не помињу ни под разно или врло ријетко, а то да је био Србин и да је испуњавао косовски завјет и да је маштао о ослобођењу Срба под турским јармом у њиховом тумачењима је апсолутно небитно, штавише то се прихвата као једна од највећих Његошевих заблуда и склони су да тај дио земаљског живота великог пјесника прогласе искључиво посљедицом утицаја Симе Милутиновића! 

Свођење Његоша на искључиво пјесничке темеље из његовог живота, као пуке случајности и небитна опредјељења, тумаче се сва његова земаљска опредјељења, а прије свега неоспорна чињеница да је био православни владика и Србин. То је идеолошким ветеранима трн у монтенегринском оку који никако да изваде или барем залијече тумачењем Његоша као сложене духовне личности, али са јасним земаљским духовним и народним опредјељењима. По њиховом тумачењу Његош је по народоносном избору био пјесник, а такође био је пјесник и у питању вјере и борбе за слободу свога народа и државе! 

И не желим да тумачим Његоша, далеко сам од битних увида у поруке његових дјела, али не треба бити научник и велики мислилац, па не схватити неке очигледне ствари које су нераскидиво повезане са Његошем. А то је да је био православни владика и да је као свој народ именовао Србе којем је и сам припадао. За нове или старе монтенегринске ветеране то је као со на рану и од тога бјеже као ђаво од крста! У суштини, није тешко закључити, бјеже од самих себе, али и од Његоша, који поред све мистике, загонетке и духовне најаве и агностике, Црном Гором је владао као вишеструка личност, односно као пјесник, философ, владалац, државник, па и политичар, али и као православни владика и Србин! Било који елемент тог Његошевог мозаика да се изостави из његовог проучавања биће једнострано, па и вулгарно свођење једног великог човјека на своју, банално -нихилистичку мјеру!

И више него интересантно је да монтенегринским идеолошким ветеранима и капела на Ловћену смета таман као што им у свакодневном животу смета Београд, Подгоричка скупштина, Павле Ђуришић, па и данашњи српски политички лидери. Не крију да ће погинути за маузолеј и да по цијену живота неће дозволити обнову Његошеве капеле, дакле Његошеве, а не како они кажу мрске капеле краља Александра Карађорћевића. И то је досљедна посљедица тумачења Његоша искључиво као пјесника. Уколико је дубина Његоша била само у пјесничком доживљају самога себе и свијета, онда је маузолеј логична посљедица његових духовних загонетки и поетског мкстицизма. Истина, идеолошки ветерани у том погледу имају велики проблем како да ријеше недоумице око сложеног духовно-земаљског бића великог владике, јер је Његош на сву срећу јасно оставио завјет гдје жели да почива и чека долазак неког бољег свијета. И рекао је о томе што је имао и за то не треба бити пјесник или неки велики научник и мислилац, па не схватити да маузолеј није природни споменик Његошевом дјелу и животу, него да је то обична и скромна православна капела! 

И ту престаје сва прича о дубини поетског схватања монтенегринских идеолошких ветерана и сва њихова прича претвара се у подухват брисања Његоша као православног владике и Србина. И сва њихова прича ту се завршава. А и почиње, односно врти се у круг!