Ваша високопреосвештенства и преосвештенства, господо министри, поштовани проректоре Универзитета у Београду, високопречасни оче Србољубе, декане овог богословског училишта са часним професорским колегијумом, уважени учесници овог скупа, драга децо студенти, браћо и сестре,
Сведочећи сабрани овде, у овом часном училишту божанске науке, навршење 1700 година од великог црквено-историјског догађаја – Првог васељенског сабора у граду Никеји 325. године – и данас сведочимо да је истинито трајно Божје обећање Цркви о свагда присутном Духу који је надахњује, теши и води кроз историју спасења, кроз све Сциле и Харибде провера овога века.
Данас се подсећамо никејских, саборних светоотачких залога који су поверени генерацијама Цркве и којима су задужени „родови родова“ као неисцрпном ризницом непромењивих вечних истина Откривења о једносуштности Логоса и Премудрости Божије Оцу, вечном рађању Бога истинитог од Бога истинитог и Његовом оваплоћењу ради спасења света. Прослава једног оваквог небоземног догађаја, који Црква трајно препознаје као свештени празник Отаца у Никеји, није пука реминисценција, већ жива партиципација. Данас и ми, дакле, тајанствено учествујемо у Никеји. И јутрос овде и увек на сваком евхаристијском сабрању исповедамо управо никејску веру.
Ступамо живо, са свештеним трепетом, пред Сабор 318. године, по предању, никејских Отаца, знаних и незнаних, за које Блажени Теодорит сведочи како су неки међу њима и у то време били украшени таквим „апостолским даровима“ да су и мртве васкрсавали и многа чудеса чинили, а међу којима су многи још „носили ране Господа свога на телу“, те је у том сабрању светих и мученика било и оних који су дошли без једног ока или са бројним ожиљцима, као и оних који су на обема рукама још носили ране од усијаног гвожђа, као исповедни трофеј недавно окончаног гоњења хришћана. Међу њима у хору блистали су чудесни и достоблажени мужеви Цркве Христове: Александар Александријски, Евстатије Антиохијски, Спиридон Тримитунски, Николај Мирликијски, Атанасије Велики, богомудри цар Константин и многи други Оци и јерарси, сви Богу знани.
Хришћанство цивилизацијски формално јесте однело победу 313. године. Међутим, истина Откривења није се ултимативно наметнула уму нити је поништила логику овога света, који се поносно и чврсто држао своје најузвишеније античке мудрости трагања за логосом и принципима свега. Она је тихо, али сигурно, прихватила да ступи у простор домостројитељног рвања „лудости“ и „немоћи“ Божје са том светском мудрошћу, речју и духом. У том унутрашњем сукобу или не тако срећном покушају размене и измирења јелинизма и хришћанског откривења, помаљаће се унутар Цркве доктринарне хетеродоксне девијације, међу осталим и јерес аријанства која ће представљати главни повод за сазивање Никејског сабора у једном васељенском формату. Управо је та тензија била простор динамике откривања Бога и икономије спасења коју је Никеја саборно проверила, исповедила и посведочила.
Данас, стога, прослављамо и обновљамо сећање живе Цркве на догађај који је, иако изнуђен и искрсао, окончан саборним тријумфом, а који ће од тада трајно фигурирати као вододелница када су у питању формативни период теологије Цркве и његово саборно претакање у интегралне нормативне богословске системе, вокабулар и оруђа, као и разрастање еклисиолошко-канонског устројства и категорија у новим, измењеним околностима.
Ексклузивност Никеје је и у томе што је свако благоразумно и сотириолошки опробано богословље које следује после ње – никејско. Православље је трајно добило синоним и све пролази кроз никејску верификацију вечно важећег, неокрњеног Символа вере и живота. Зато ће многи каснији Оци, богословски корифеји, међу њима Василије Велики и други, никејску веру карактерисати званично вером Отаца, док ће Никеја постати трајни синоним за ортодоксију и саморазумевање Цркве.
Кроз Никејски сабор потврђује се једно од темељних својстава идентитета Цркве, као неизоставна компонента Никео-Цариградског исповедног символа вере, који од тада остаје најпрепознатљивија и најупотребљивија формула јединства и ипостаси Цркве – да је она сама по својој природи и назначењу саборна. Јер и име Цркве – Εκκλησία, управо и носи значење сабрање (свих) призваних и пројава њеног дисања и живота увек има саборни и васељенски циљ и домет.
Никеја остаје парадигма, залог, референца јединства, једномислија и једнодушности, заједништва и саборности, јер сабор – синод Σύνοδος и јесте друго име Цркве, носећи сложено значење од речи συν – заједно/са, као и речи οδός – пут; тј. заједничко усмерење ка истом циљу, или управљање ка заједничком, синоптичком начину сагледавања (σύνοψης). Парадигму ове семантике нам управо, par excellence, даје светли догађај Никеје.
То је уједно, у савременом свету фрагментације на свим нивоима, трајни, дијахронијски „никејски“ позив – на саборност и на једнодушно исповедање у сваком времену. Следствено, и теологија, по узору на заједнички подвиг Отаца, увек је саборног исходишта и карактера, а не индивидуалног. Богословље јесте увек реч, мисао, трептај, дамар и дисање, једном речју – мистична биографија Цркве.
Стога, и ова данашња богословска конференција са међународним учешћем, која, не само због теме и садржаја, већ и због присуства драге браће и богословских трудбеника из других помесних Цркава одише васељенским предзнаком, потврђује наше саборне напоре да свагда чувамо никејско предање, залог апостола и Отаца Цркве, али и да га неокрњеног предамо будућим генерацијама.
Нека је благословен и плодоносан рад конференције посвећене великом и славном историјском јубилеју – 1700 година од тријумфа православне Цркве Христове и никејске вере и благочешћа, као свесаборне објаве вечне истине Откривења о спасењу света.
Извор. СПЦ
