Пише: Милија Пајковић

Постоји један Мост, веома посебан, симбол страдања једног већег дијела народа Црне Горе, који се борио против комунизма и није хтио да прихвати то уистину чудновато учење, за многе и најгоре у цјелокупној историји човјечанства, које је сасвим испрало и уништило свијест нашег народа, али и физички оскрнавило, и то знатно више од свих освајача и непријатеља, Мост који је узидан у душу и памћење потомака тих мученика, али и оних осталих који су прихватили ту дуго скривану истину, а назива се управо тако – Зидани Мост! Прије двадесетдевет година објавио сам репортажу у којој сам споменуо Зидани мост и злочине црногорских партизана и комуниста према својим земљацима, неистомишљеницима,  а учињен у Аустрији и у Словенији средином маја 1945. године. Писао сам о томе и објављивао написе више пута након тога, и то један прије девет година, под насловом ,,Зидани Мост“, а прије само коју годину и напис ,,Прича о Зиданом Мосту“, па бих избјегао нека могућа понављања, уз напомену да радује чињеница да се јављају, и то све више, и они млађи новинари, писци, који надахнуто пишу и објављују о томе чланке, осврте и репортаже и то са лица мјеста, што свједочи да је истина вјечна и несаломива, док је све остало подложно забораву и поништењу.

Међутим, јављају се и оглашавају и они други, различити од таквих, па ипак није свеједно кад ових дана угледате понеки чланак на неком од бројних портала, на сајтовима, ,,тик токовима“, на фејсбуцима, инстаграмима, па и у новинама, написан по задатку комунистичких служби које никада нијесу престале да постоје, а у којима се покушава на невјешт, а покварен и подмукао начин, без опипљивих доказа, да се кривица за те незапамћене злочине, али и за многе остале, пребаци на неке друге, а ради заштите оних правих крвника, с којима су повезани родословном линијом или идејном припадношћу. Посебно су отужни, сасвим пристрасни и произвољни наступи разних гостију у неким телевизијским емисијама,  као и оних који су их ту довели, са много мржње коју нијесу успјели да сакрију, новинарски ниски и ван оквира те дјелатности, препуни неистина, уз потпуно непоштавање појединаца који су покушавали да искажу супротност од њихових размишљања.

А поновићу, као и свих ових година – злочине у Аустрији и у Словенији према тим несрећницима из Црне Горе и њиховом збјегу, завезаним, измученим и на силу враћеним из слободе, из Аустрије, од стране енглеске војске, и то право у руке џелатима, чинили су искључиво партизани и комунисти из Црне Горе и то према својим рођацима, кумовима, сусељанима, суграђанима, а били су распоређени по мјестима одакле су стигли.

Опет ћу споменути, а да се не би никако заборавио, учинак пролетера и партизана из Црне Горе током рата и одмах по његовом окончању, а он је сљедећи: убили су 142 свјештеника, калуђера, монаха, црквењака, ученика и студената богословије, на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем. Међу убијеним са подручја Берана, Андријевице и дијела љеворечког краја било је 152 јединца, убили су из 169 кућа по три брата, из 35 домова уморили су по четири брата, из 17 кућа су убили по петоро браће, у 100 кућа по два брата, оца и сина, оца и кћерку, а убили су и дјецу млађу од 15 љета, па чак и од двије године, њих 47, уз старце и старице од преко 80 година. Међу њима је било 405 интелектуалаца и 374 ученика и студената. Таква статистика је неумољива и указује на то да су, рецимо, остали у  животу њих 4000, од њих би настало 20.000, а тај број би нарастао до данас на 170.000!

Комунисти и поред таквог незапамћеног злочина нијесу били задовољни и настојали су да по сваку цијену заврше свој крвави пир. Договорено је да преостале четнике који су се вратили или били током рата у својим крајевима поубијају у одређено вријеме, па су и подијелили оружје својим присталицама који га због нечег нијесу имали. Оно је дијељено на тајним и скровитим мјестима послије поноћи. Након тога је било предвиђено да се нејач убијених упути  као радна снага или обично робље у Сибир. Срећом, остало је само на томе, јер су се завадили између себе и та позната завађа спасила је многе четничке породице…

 Једини завјет уопште, јер су остале газили често, којег су се комунисти и партизани у потпуности придржавали, али само због голог страха, био је тај да никада не одају имена и презимена злочинаца из рата, а посебно оних из Аустрије и Словеније. Тако су тајне однијели у гроб, спасивши се освете, јер би она засигурно услиједила.

Међутим, то не значи да треба дати опрост таквом и таквим злочинима – треба најприје од енглеске владе тражити обештећење за породице страдалих, затим их обавезно оптужити за саучесништво у злочину у Аустрији и у Словенији, то исто упутити и влади Хрватске, и по сваку цијену пронаћи имена и презимена злочинаца из Црне Горе и постхумно их осудити и одузети права и титуле онима који су их добили.  

А о усташко-муслиманским лажима и неутемељеним хвалисањима, који су своју ,,храброст“ испољавали само кад су им леђа чували страни јаки налогодавци и здушно помагали, само онда кад су били наоружани најмодернијим лаким и тешким наоружањем, уз подршку тенкова и авијације, уз бројне бункере, што се поновило и у посљедњем рату, није потребно писати, али само бих напоменуо да су познате њихове бјежаније и њихових читавих насеља од четника из Црне Горе, који су се повлачили према Словенији и Аустрији, од правих и познатих ратника са традицијом, али који су били слабо наоружани, оскудно одјевени и обувени,  као и њихов збјег, а послије марша од Црне Горе, уз тифус који је харао.

Наравно, тако измучени, а још није јасно и одгонетнуто како су се тражећи савезнике запутили у том правцу, а не према Грчкој, што је било смисленије и лакше, доживљавали су и понеке поразе у непрестаним сукобима са усташама и партизанима, по босанским беспућима,  што је, уосталом, и саставни дио ратовања.

А онај велики јесте свакако заробљавање и погубљење главнокомандујућег те намучене и исцрпљене а, надасве, храбре и јуначке војске, Павла Ђуришића и групе његових официра. Ђуришић је повјеровао својем познанику из официрских дана, а новопеченом усташком генералу Владимиру Метикошу из Бањалуке, који је слагао да ће сви бити под заштитом, а о издаји Секуле Дрљевића писано је премного. И једног и другог стигла је заслужена казна – Дрљевићу је пресудио наредник Војин Џогаз, а са њим је био Васо Јањић из Грахова, а Метикош је стријељан у срцу Србије, против које се борио, одмах послије рата, али не због издаје четника, наравно, него зато што је мимо договора нападао и партизанске јединице и њихову нејач. Павле Ђуришић је према неким наводима спаљен у злогласном логору Јасеновац са својим официрима. Остало је упамћено за сва времена – један од четника повукао је за собом у вагру и двојицу усташа уз поклич, толико значајан за црногорско поднебље  -,,глава за главу“.  Тај пакао је преживио и отуда и подаци, четник из Павлове пратње Манојло Мано Вековић ( Пајковић), из Лушца код Берана, поручник, командант Пратећег батаљона, који је успио да преплива Саву и спаси се голготе. Нажалост, ухваћен је у Рашкој, осуђен у Бијелом Пољу на казну од двадесет година робије, која је преиначена у смртну у Подгорици и стријељан је, према неким казивањима, на Ћемовском пољу. Иако се храбри Вековић спасио из јасеновачког крематорија, ипак није од лажног комунистичког суда и метака црногорских партизана.

Данас потомака правих четника у Црној Гори који с поносом истичу своје поријекло и нема премного, многи су се одрекли својих старијих ради погодности које су им понудили комунисти, ушли су и у њихове редове, постали и ревносни чланови СКЈ, а она мањина која је остала досљедна својим старијим, истинским јунацима, витезовима који су били и остали, иако мртви, страх и трепет за партизане, комунисте, бољшевике, усташе, балисте, за дио муслимана који се борио против своје земље, прогањана је лукаво и покварено, а то се чини и дан данас, што је видно у свим облицима људског дјеловања.

Четници су од 1945. године до данас за комунисте дежурни кривци за све њихове бројне промашаје, пљачке, уморства, лажи, од којих су најболнији и најгори за наш народ разбијање некада изузетног и у свијету препознатљивог чврстог морала, јаке породице и школства, које се слободно носило у коштац са многим свјетским. Погрешна и намјерна представа о четницима урађена је кроз њихове лажне игране филмове о тобожњим борбама и биткама, режисери су се утркивали да их прикажу у што горем свијетлу, то су и чинили разни историчари, писци, новинари, а никако као оне који су само наставили борбу за своју државу, а један од највећих апсурда је кад су у последњем рату отпадници од наше вјере, са усађеном невиђеном мржњом од малена, називали припаднике ЈНА, као и разне добровољачке групе – четницима, иако никакве везе нијесу имали с правим четничким покретом. При том су, а и многи остали напросто  заборавили чињеницу да је у Другом свјетском рату у четничком покрету било и Хрвата, Словенаца, као и Муслимана, а њих из Босне чак преко 10000, све са именом и презименом. То су били они Муслимани који су били свјесни својег правог поријекла, родољуби, а поред Босне било их је у пријепољско-бродаревском крају у Србији и у Црној Гори у тарском подручју.

Све ово, свакако не значи, да не треба да одговарају за своје злочине и припадници четничког покрета из Другог свјетског рата, ако се докаже да их је било, правда треба да буде једнака за све, али су претјеривања и лажи у том погледу су заиста ван сваке мјере и изашла су из свих оквира.

Зато неодмјерени свакодневни атаци на Павла Ђуришића, официра академца, истинског јунака, фудбалера, беранског зета, који је са својим борцима у општем народном устанку ослободио Беране од италијанске војске, који је са осталим четничким првацима значио спас за српски род, представљају узалудне покушаје проистекле из једне те исте кухиње, која је неуморна у кувању, да се такви јунаци и дио те наше прошлости опет потисну и гурну, овог пута, у потпуни заборав.

Наравно, ове напомене не треба прихватити као некакво потпуно поништавање комуниста и партизана, њихове борбе, јер је и међу њима било оних часних, поштених, као и правих јунака, то никад и нико не може оспорити, који су, ето, слиједили идеје тог учења мислећи да су исправне и да ће донијети стварни бољитак нашем народу. Друго је то што је таквих било стварно мало. Постоје и велика пријатељства између породица које су биле на супротним странама, дружења, као и орођивања…

А потомци џелата и оних за које за сада можемо само претпостављати да су то били, као и оних који су само вјеровали у комунизам, наравно не свих, сада се не представљају више као комунисти, бољшевици, скојевци, партизани, другови и другарице, него као антифашисти, а сви они који не мисле као они за њих су – фашисти. Уз то више нијесу ни Југословени, не траже ни југословенски језик,  сада су између осталог ,,велики Срби“, ,,велики вјерници“, брига их за братство и јединство, за тековине, а да се којим случајем успостави прави четнички покрет и буде на власти, не онај удбашки, постали би и ,,велики четници“, већи и од самих четника…

Мај је и ове године у Аустрији, као и широм Словеније, стигао са сунцем, али и наставио с кишним и прохладним временом, па чак и са снијегом, као уосталом и код нас, а свих су ових дана у срцима потомака мученика из Аустрије, и Словеније, са Похорја, Светог Араха, Камника, Кочевског Рога, Камничке Бистрице, Цеља, Марибора, из Барбаре поред Лашког, Крена, и, наравно, Зиданог Моста, и осталих стратишта, из преко, за сада пронађених, 540 масовних гробница, киша, студен и јад, али и неугасло сјећање на своје јуначне претке.

Кажу да и ове године на свим тим мјестима, изнад  бројних јама, дубодолина,   али и неозначених гробова. опет изниче непознато миришљаво цвијеће –  то су цвјетови спомени  на неусахле душе наших мученика, изникли право из Едемског врта!

А то је још један божански знак узидан у Зидани Мост нашег памћења..

Фотографија: фото-албум Пајковића, фото-албум породице Вековић.

Обрада фотографија: Милија Пајковић