Насловна Почетна Острошка октобарска трагедија и комунистичко иживљавање: На гробовима четника градили нужнике!

Острошка октобарска трагедија и комунистичко иживљавање: На гробовима четника градили нужнике!

Половином октобра 1943. године у манастиру Острог комунисти су ликвидирали, односно стријељали виђене и неке од првих људи четничког покрета у Црној Гори. Међу њима били су генерал Блажо Ђукановић и пуковник Бајо Станишић, команданти ЈВуО у Црној Гори. Јединицама које су тих дана опсадирале манастир Острог командовао је Блажо Јовановић, опјевани комуниста и послијератни бог и батина у Црној Гори. Највише захваљујући њему и његовој превари и погаженој речи на правди Бога су у зору 18. октобра стријељани генерал Блажу Ђукановић и његови сарадници. Уочи тога дана у Горњем манастиру убијен је и пуковник Станишић, који није желио да се преда комунистима, а након његове погибије смоубиство су извршила његова три пратиоца, односно блиска рођака, који ни по цијену живота нијесу хтјели да се предају Јовановићу и његовим јединицама. О томе како је текла та акција и са којом су монструзношћу комунисти побили четнике забаракидиране у манастиру свједочило је више свједока, а њихова свједочења записана су у рукопису Миљана Станишића, дипломираног социолога из Даниловграда и публицисте, о грађанском рату у Црној Гори који ускоро треба да буде штампан. Са дозволом аутора у овом текст објавићемо списак побијених четника у октобарским данима 1943. године у Острогу.

Ваља посебно истаћи да су комунисти током преговора гарантовали Ђукановићу и његовим војницима да неће бити убијени и да ће након предаје оружја бити пуштени кућама. Међутим, комунисти као комунисти ни тада, као и ријетко када, нијесу одржали ријеч, него су разоружане четнике, након кратког саслушања, један сат послије поноћу 18. октобра стријељали, свукли са њих сву одјећу, а свједоци су у поменутом рукопису описивали мјесто злочина наглашавајући да су видјели разабацане дјелове тијела, што указује да су партизани мртве противнике масакрирали и потом сахранили у заједничку гробницу код доњег манастира.

За ове злочине до сада нико није одговарао у Црној Гори. Па ни данашња власт много не мари о томе и то не помиње и да није било залагања митрополита црногорско приморског господина Амфилохија да се кости побијених четника прикупе и достојно сахране, оне би и даље биле разбацане по вртачама острошких греда. Захваљајући митрополиту оне су 2004, године опојане и сахрањене у цркви Светог новомученика Станка у близини доњег манастира у Острогу.

Побијени у Острогу су:

Приликом опсаде манастира Острога од стране комуниста страдали су укупно 33 четника (чланова Главне команде, изасланика Драже Михаиловића са пратњом и војника који су обезбеђивали манастир). Од непредатих страдали су: пуковник Бајо Станишић, у том времену у својству команданта Зетског четничког одреда (и Јужног фронта ЈВуО за Црну Гору, Боку и Стари Рас) и два његова брата од стрица: Борислав и Војислав, као и рођак и комшија Милинко, који су налазећи се у безазленој ситуацији извршили самоубиство, а за Баја је остала непознаница да ли је на лицу мјеста убијен митраљеском ватром или је тешко рањен себи пресудио, како убицама не би пао жив у руке.

         Пуковник Бајо Станишић из с. Винићи, Бјелопавлићи, рођен је 1890. године. Завршио је Војну школу и бавио се официрским позивом. Учесник је балканских и Првог свјетског рата. Други свјетски рат га је затекао као команданта Подофицирске школе у Билећи. У јулском устанку је био члан Привремене врховне команде за Црну Гору. Због бруталности комунистичког руководства и убистава виђенијих људи 11. фебруара 1942. године оснива Народну војску Црне Горе и Херцеговине и постаје један од вођа националног покрета.

         Борислав Станишић из Винића, Бјелопавлићи, рођен је 1910. године. Учесник је априлског рата и јулског устанка. Приступио је националном покрету. Био је борац 3. чете Јуришног батаљона.

         Војислав Станишић из Винића, Бјелопавлићи, рођен је 1912. године. Учествовао је и у априлском рату и јулском устанку. Са оснивањем националне организације у Бјелопавлићима постаје њени члан. Био је војник 3. чете Јуришног батаљона.

          Милинко Станишић из с. Винићи, Бјелопавлићи, рођен је 1922. године. Као младић је учествовао у јулском устанку. Приступа националном покрету од његовог оснивања. Био је ордонанс пук. Станишићу.     

         Од групно стријељаних у Доњем манастиру Острог пострадали су:

         Ђенерал Блажо Ђукановић из Лукова, Никшић рођен је 1883. године. Био је командант четничких снага Црне Горе и Старога Раса. Завршио је официрску школу у Русији. Учествовао је у балканским и Првом свјетском рату. У војсци Краљевине Југославије напредовао је до чина генерала. Био је посљедњи бан Зетске бановине. Као присталица уједињења Црне Горе и Србије командовао је потјерним јединицама против противника безусловног уједињења, који су се насилним методама побунили и борили против легитимних одлука Подгоричке скупштине, која је изгласала тај чин. Марта 1942. године изабран је за команданта националних трупа Црне Горе;

        Мајор Јанко Пајовић из Главице, Бјелопавлићи рођен је 1891. године. Био је начелник интендантуре. Учесник је и априлског рата и јулског устанка заједно са синовима: Браниславом који је био студент (рођен 1920. године) и Борисавом (рођен 1922. године), који је уочи рата завршио гимназију, а у националном одбору је био писар. Због суровости комуниста мајор Јанко са синовима ступа у редове националне војске;

        Владимир Дамјановић из с. Пожар, под Острогом, Бјелопавлићи, је рођен 1886. године. Био је предсједник Вражегрмске општине, начелник срезова ђаковачког, беранског и никшићког. Још као младић борио се против диктатуре краља Николе и био осуђен на робију. Са братом Лазаром, чланом Извршног одбора Подгоричке скупштине, били су активни у дешавањима око уједињења Црне Горе и Србије. Учесник је и априлског рата и 13-јулског устанка;

        Илија Поповић, рез. капетан I класе из Рожаца, под Остогом, Бјелопавлићи, рођен је 1898. године. Учесник је јулског устанка против италијанске окупације и борби на Вељем Брду и ослобођењу Даниловграда, Оснивањем националне организације Баја Станишића прикључује јој се и до страдања налазио се у његовом штабу;

         Др права Јован Тошковић из Равне Ријеке, Бијело Поље. Био је један од савјетника ђен. Михаиловића. У Острогу се нашао у својству делегата Врховне команде са задатком да од команданта Михаиловића пренесе његове сугестије ђен. Блажу Ђукановићу и пук. Бају Станишићу;

        Радоје Ћетковић, капетан I класе из Бери, Љешанска нахија, рођен је 1883. године. У штабу Зетског одреда био је обавјештајни официр. Био је по Уједињењу у команди бјелашких добровољачких одреда и врло активан у угушивању сепаратистичке побуне и бива рањен од противника уједињења. Учесник је априлског рата и јулског устанка. Ђен. Ђукановића га је овластио да ступи у контакт са командантом ВК ђен. Михаиловићем;

         Видо Ћетковић, Бери, Љешанска нахија, рођен је 1919. године у Подгорици. Учесник је јулског устанка. Оснивањем националног покрета, активно му се прикључује и остаје његов војник све до ликвидације у Остогу;

         Мило Вујовић из Комарна код Вирпазара, Љешанска Нахија, је рођен 1915. године. Био је жандармеријски поручник, учесник јулског устанка у свом крају, а касније припадник националних јединица.

         Видо Ћетковић из Бери, Љешанска Нахија, је рођен 1919. године. Прије рата се врло успјешно бавио зидарским занатом. Од јулских дана ступа у устаничке јединице, а касније у редове националне војске.  

         Капетан Ђорђије Бецић из Пипера је био учесник јулског устанка, а оснивањем националног покрета постаје његов члан. Ђен. Ђукановић му је са  Радојем Ћетковићем септ. 1943. године дао задатак да успоставе контакт  са командантом ЈВуО Михаиловићем. У Беранама су уз посредовање кап. Перхинека то и остварили, а потом се вратили у Ђукановићев штаб.

          Блажо Војводић из Виша, Бјелопавлићи, је рођен 1910. године. Прије рата радио је као финансијски службеник. Учесник је априлског рата и 13-јулског устанка. Био је борац 3. чете Јуришног батаљона Зетског одреда;

          Душан Стругар из Стругара, Ријечка нахија, прије рата радио је као полицајац. Учествовао је у јулском устанку, а са оснивањем националне војске ступа у њене редове;

          Јован Стругар из Стругара (брат Душанов) је прије рата службовао као саобраћајни полицајац. Учесник је јулског устанка 1941. године, а касније је приступио националном покрету.           

         Лука Радуловић из Комана, прије рата радио је у жандармерији. Био је учесник јулског         устанка, а са оснивањем националне војске постаје њен војник;

         Владислав Павићевић из Горњих Рсојевића, Бјелопавлићи, је рођен 1922. године. Још као младић је учествовао у јулском устанку, а затим је ступио у редове националног покрета. Био је борац 3. чете Јуришног батаљона Зетског одреда;

          Милутин Рајковић, ученик гимназије, је стијељан од комуниста иако је имао свега 15 ипо година. Свратио је у Манастир Острог на поклоњење Св. Василију, путујући из Никшића. Његов отац Стеван је био уредник „Гласа Црногорца“, који је у осам бројева у наставцима објављивао имена комунистичких жртвава и њихових џелата;

          Војислав Вујовић је био потпоручник, а у ГШ је био на задацима ордонанс официра.

          О стријељанима Љубомиру Радовићу и Петру Шолају нијесмо пронашли детаљније података, сем да је Љубимир Радовић био жандармеријски каплар, а налазио се у пратњи Блажа Ђукановића, док је Петар Шолаја (из Гацка, Херцеговина) био по професији полицајац и такође се налазио у Блажовој пратњи. Од стријељаних браће Грандова само је наведен Светозар Грандов.

         Бошко Бојовић из с. Кута, Жупа Никшићка је рођен 1894. године. Завршио је Правни факултет у Француској. Радио је прво као судија, а затим адвокат. Учесник је јулског устанка, а касније приступа националном покрету. Формирањем Националног комитета за Црну Гору постављен је за савјетника у Штабу.

Ни након рата партизани и нова комунистичка власт нијесу дали мира ни мртвим четницима. И о томе свједоче дијелови поменутог рукописа

Послије рата комунистичка власт ни земним остацима острошких страдалника нијесу давали мира, скрнавећи их и тиме их „двоструко убијајући“, чиме нијесу поштовали ни светињу њиховог гроба. Током љета 1945. године, острашћени комунистички фанатици раскопали су гроб пуковника Баја Станишића, однијели његове земне остатке и бацили их у један шкрип изнад стијена гдје се налази Горњи Манастир Острог. Читав случај видио је овдашњи мјештанин Момир Раичевић, који је чувао у близини стадо коза и када их је угледао сакрио се у оближњем грмљу, кришом мотрећи њихово кретање, слушајући како су ликовали „да се од сада Бају Станишићу неће знати ни гроба, ни мрамора“. Чим су се ове „гробокрадице“ вратиле он је похитао ка шкрипу гдје су кости биле бачене, а у том тренутку појавили су се и неколико свештеника и монаха из манастира Острог, који су такође кришом пратили кретање „крадљиваца гроба“, али се нијесу могли толико близу примаћи, као овај мјештанин који је већ био на том локалитету, гдје се сакрио и посматрао читав догађај. Раичевић им је на тај начин олакшао трагање, па су уз веће напоре извадили побацане кости из шкрипа и вратили их у Манастир, гдје су их тајно похранили у гроб Христифора Љепаве, који се налазио испод ћивота Светог Василија. 

        Министарство унутрашњих послова Црне Горе је 26. децембра 1945. године упутило Среском народном одбору, Одсјеку унутрашњих послова- Даниловград наредбу са предметом „уклањање гроба Баја Станишића и осталих издајника“. Како је пук. Бајо Станишић био сахрањен испод Горњег Манастира, велики број народа је долазио на његов гроб да се помоли за његову душу и запале свијеће, без обзира на ризике тога чина, па су те информације стигле и код челника УДБ-е, који су и послали наредбу да се уклони његов гроб који је био на видном мјесту, а терен сравни са земљом. Два дана касније (28. децембра) Срески народни одбор Даниловград је одмах по пријему наредбе послао Мјесном народном одбору Врела, под чијом се ингеренцијом налазио овај крај, наредбу сљедеће садржине: „У вези акта Министарства унутрашњих послова, Пов. Бр. 478 од 26. – XII- 1945. године доставља се томе Одбору да уколико није уклоњен гроб издајника Баја Станишића са оног мјеста видног ђе је био сахрањен, обавјештавамо вас да са милицијом која се тамо налази и бољим друговима са терена одмах уклоните и мјесто гроба сравните са земљом. Ово важи и за све остале издајнике који би били сахрањени на оваквом мјесту, гђе би било видно. Ово урадите одмах, а ако је већ урађено пошаљите извјештај да је гроб мачен и гђе не морате тачно писати, главно је да није на оно мјесто под Горњим Манастиром гђе је раније био или сличном мјесту“. Мјесни народни одбор Врела послао је 9. јануара 1946. године Среском народном одбору- Унутрашњи одсјек– Даниловград одговор о реализованом у вези наредбе и саопштио да је гроб Баја Станишића уклоњен још прошлог љета: „У вези вашега акта пов. Бр. 267 од 28. -XII-1945. године обавјештавамо Вас да је гроб издајника Баја Станишића уклоњен са мјеста његове сахране под Горњим Манастиром Острогом. Гроб је уклоњен прошлога љета 1945. године тако да су посмртни остаци издајника Станишића ископани из гроба гдје је био сахрањен и бачен је у оближњим шкриповима и јамама, тако да не постоји више на мјесту сахране никаквих трагова гроба издајника Станишића“. На основу претходно достављеног извјештаја Срески народни одбор – Даниловград је обавијестио Министарство унутрашњих послова, уклањању гроба Баја Станишића и бацању његових земних остатака у шкрипове извише Манастира, док други гробови нијесу раскопавани, јер се не налазе на видноме мјесту. 47)

         Ако тада нијесу скрнављени посмртни остаци стријељаних у манастиру Острогу на челу са ђен. Блажом Ђукановићем, то је учињено 1948. године када су над њиховим земним остацима изграђени нужници, што представља врхунац дивљаштва, саблазни и светогрђа, који примитивни и охоли (без)ум може да измисли. О томе је у име старјешинства Српског православног манастира Острог његов настојатељ архимандрит Леонтије Митровић обавијестио Црквени суд Православне Епархије Црногорско-приморске на Цетињу 30. октобра 1948. године сљедеће: „Омладинске бригаде овђен су живјеле овога лета, те су радиле на жељезничку пругу Никшић – Титоград, које су подизале потребне бараке за своју употребу, а које се и данас налазе на своме мјесту. Задњи мјесец прије но су бригаде напуштиле Острог, подигле су нужнике на гробовима погинулих четника и над њима вршили своје потребе.- Гробови се налазе у непосредној близини пута куда народ пролази, па видећи нужнике на гробове свак се чуди и грози како се то могло урадити.

На слици уз овај текст налази се пуковник Бајо Станишић са групом сарадника. Пуковник Станишић је у средини и највисочији је од свих осталих.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Најновији чланци

Вучић долази у Црну Гору: Присуствоваће сахрани митрополита и разговарато са Србима!

Предсједник Србије, Александар Вучић долази у Црну Гору на сахрану митрополита Амфилохија. Вучић је то најавио на свом Инстаграм профилу. Он је додао и да ће...

Данас је Лучиндан!

Српска православна црква и њени верници обележавају два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две...

Упокојио се митрополит Амфилохије, сахрана у крипти храма у Подгорици 1.новембра!

Драги оци, браћо и сестре, Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете...

Амфилохију!

Пише: Иван Милошевић Било је то прије 37 година. На таласима егзистенцијализма, посебно Серена Кјеркегора, са Философског факултета у Београду, стигао сам на Богословски факултет...

Момчило Настасијевић: Траг

ТРАГ Чудно ли ме слободи ово чудније ли веза. Букнем у теби, врео се уливам, језа је ово, ох, језа. И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а...