То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.

Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.

Стријељани без суда и пресуде:

ДР ЈОВАН ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ, професор Цетињске гимназије,

МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,

ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор Учитељске школе на Цетињу,

МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,

НИКОЛАЈ ДОРИОМЕДОВ, проф. цетињске Богословије,

ИЛИЈА ЗОРИЋ, директор Цетињске гимназије,

МИХАИЛО ЗОРИЋ, проф. Цетињске гимназије,

АЛЕКСАНДРА МАТАНОВИЋ, проф. енглеског језика,

МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу,

ТОМО МИЛОШЕВИЋ, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,

ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик Цетињске гимназије,

МАРКО ПЕРОВ МАРТИНОВИЋ, послужитељ Цетињске гимназије,

НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, правник у финансијском одјељењу,

ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник,

МИЛЕВА БОРОЗАН, општински чиновник,

МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,

НИКО САВОВ МИЛОШЕВИЋ, чиновник Државног музеја на Цетињу,

ЉУБО ИЛИЈИН КНЕЖЕВИЋ, поштански чиновник

НИКО МАШАНОВ КРИВОКАПИЋ, поштански чиновник

МИЛО ПРЉА, инжењер агрономије,

ДУШАН ЛУКИН ВУЈОВИЋ, поручник Краљевске Југословенске војске,

ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,

МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник,

ВЈЕЦЕСЛАВ ВАЦЕК, полицијски инспектор,

НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, власник столарске радионице,

СТАНКО ФИЛИПОВИЋ.чувар манастирске шуме на Цетињу,

ЂУРО ПЕРИШИЋ, месар

ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, инжењер грађевинарства

ПАРТИЗАНСКЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ НА ЦЕТИЊУ У НОВЕМБРУ 1944.

Пише: Проф. Предраг Вукић

Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској јуна 1944. и неумољивс офанзиве Црвене армије на руском ратишту услиједило је масовно потискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у своју’завршну етапу. У раздобљу од септембра до децембра 1944. год. партизанске војне снаге извршиле су заузимањс свих градских центара у Црној Гори и спровеле успјешно протјеривањс њемачких окупационих трупа из Црне Горе. На жалост, ослобођсње од њемачке окупације и слом фашизма, као изразито тоталитарног и нечовјечног поретка, није истовремено означило успостављање новог, праведнијег и хуманијег друштвеног система који би се темељио на начелима парламентарне демократијс и поштовању основних људских и грађанских права већ побједу бољшевизма који је слично фашизму укинуо парламентарну дсмократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе. Јсдна од основних каракгеристика бољшевизма потврђена историјским искуством у свим државама у којима јс овај друштвени систем освојио власт јс и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног поретка. Примјењујући методе својих идсолошких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељсње за, заштиту народа (ОЗН-а) за Црну Гору је састављало спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима. Послије протјеривања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ослобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адекватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијесу одступили са четницима а чија су имена била назначена на списковима за погубљсње “неподобних”. Као админ стративни центар Црне Горе Цетиње у томе није могло бити изузетак всћ само још један трагичан примјер који потврђује лењинско правило да нема и нс смије бити милости прсма “класним нспријатељнма”.

Дана 13. новсмбра 1944.године Цетиње су ослободили борци Дессте црногорскс ударнс бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увечс, према већ примљеном списку за егзекуцију ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1) Јоко Грујичић, директор учитељскс школе на Цетињу.

2) Милосава Грујичић, рођ. Кусовац супруга дирскгора Јока Грујичића.

3) Др. Јован И Пстровић-Његош, професор физике и хемије у цетињскоЈ гимназији.

4) Милeва Пстровић, рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша.

5) Мирко Драговић, управник Народног позоришта на Цетињу.

6) Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одје- љења Краљевске банске управе на Цетињу.

7) Никола Бајов Почек, дипломирани правник.

8) Момчило Зековић, полицијски чиновник.

9) Иван Милачић, заступник фирме “Сигнер” на Цетињу.

10) Вуко Псјовић, општински чиновник.

11) Милева Борозан, општинска чиновница.

12) Василије Каписода, ученик гимназије.

13) Никола Милошевић, столар.

14) Вјекослав Андрејев, занимање непознато.

Али то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра уха- пшено јејош 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на комс је извршена прсдходна епекуција, у Хумцима код новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1) Илија Зорић, директор цетињске гимназије.

2) Михаило Зорић, професор историје у цетињској гимназији.

3) Николај Дориомедов, професор вјеронауке у цстињској гимназији.

4) Марко Пeров Мартиновић, послужитељ цетињске гимназије.

5) Душан Лукин Вујовић, поручник краљевске југословснске војске.

6) Мило Прља, инжењер агрономије.

7) Љубо Илин Кнежевић, поштански чиновник.

8 )Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у краљевској Југославији.

9) Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник.

10) Нико Савов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу.

11) Станко Машов Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу.

12) Александра Матановић, кћер цетш^ског апотекара Крста Матановића.

13) Ђуро Перишић, месар.

14) Всцеслав Вацек, полицијски агент.

Судсћи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗН-е стријељали су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак са именима 42. грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28. имена. Сви ови грађани погубљени су без предходно спроведеног судског поступка. Одмах по извршеним егзскуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на комс су поименично наведена имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због “сарадње са окупатором”. За свакога од њих наведен је тачан датум погубљсња. Овај плакат је истакнут на јавним мјестима у граду али је по нарсђењу мјесних “народних” власти убрзо повучен. Уствари, никаквог судског поступка нијс ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и нај мањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали својс пострадалс суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерсња, а не због конкретних кривичних дјела против човјсчности којих нијс ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављсње политиком а нико од њих, колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појсдиначних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.

Мсђу њима је било и нсколико угледних грађана Цетиња. Професор Илија Зорић рођен 7. фебруара 1892. године на Цетињу у породици Јосифа Зорића и Јоване рођ. Мартиновић. Гимназију је свршио на Цстињу 1910. године а студије слави тике у Кијеву. Био је професор књижсвности у Цетињској гимназији (од 1914-1932), инспектор просвјетног одјељсња Краљевске банске управе на Цстињу, дирсктор Которскс гимназије (од 1934-40.) а потом директор Цетињске гимназијс (од 1940-

44.) Активно је учествовао у културно-просвјетном животу Цетиња. Био јс члан уређивачког одбора цетињског историјског часописа “Записи” (од 1927-30.) и један од уредника “Записа” (од 1932-33.). Поред “Записа” сарађивао је у студији “Цетињс и Црна Гора” (Београд 1927.) и у зборнику “Алманах-шематизам Зетске бановине” (Сарајсво 1931.). Писао јс књижевне рецснзије о многим нашим писцима, пратио рад цетињског Народног позоришта и нарочито књижевну публицистику и развитак шта мпе у Црној Гори. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 52. години живота.

Његов млађи брат Михаило Зорић, који је погубљсн истог дана, рођен је на Цстињу 9. новсмбра 1900. Био јс професор историје у Цетињској гимназији (од 1925-1944 ). Написао је и објавио студију “Краљ Никола Пстровић Његош (младост и првс године владе)”. Студија је објављена на Цстињу 1935. и броји 30 страница. Написана је на основу објављенс литературе и необјављене докумснтацијс цетињског архива.

Професор Јоко Грујичић рођен јс у Горњем Загарачу 20. септембра 1891. у породици Марка Грујичића и Плане рођ. Маркишић. Био је профссор француског језика у Цетињској гимназији (од 1914-1936.), в. д. директора Цетињске гимназијс (од 1936-40.) и дирекгор учитељске школс на Цетињу (од 1943- 44.). Стријељан је 14. нодембра 1944. на Цетињу у 53. години живота заједно са супругом Милосавом рођ. Кусовац.

Професор Николај Дориомедов рођсн јс 22. фебруара 1892. у Кијсву у породици Гсоргија Дориомедова и Анастасије рођ. Гроздов. Свршио јс духовну академију у Кијсву 1916. Послије Октобарскс револуције избјсгао је у Југославију. Био је професор цстињскс богословије (од 1921-26.) а потом професор богословијс Св. Сава у Срсмским Карловцима (од 1926-32 ). Одлуком Св. Синода од 19. августа 1932. премјсштен је у цетињску богословију. По други пут био је професор цетињске богословије (од 1932-35.) а потом професор вјсронаукс у Државној учитсљској школи на Цстињу (од 1935-41.) За вријеме окупације (од 1941-44) био је професор вјеронауке у цетињској гимназији. Указом кнеза намјесника Павла од 27. јануара 1940. годинс одликован је Орденом Св. Саве V стспена. Стријељан јс на Цетињу 15. новембра 1944. у 52. години живота.

Др Јован Петровић-Њсгош рођсн јс 14. августа 1897. године у Његушима у породици Ивана Гајова Петровића-Његоша и Маке рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну школу а нижу гимназију на Цстињу. Средњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разрсда. Послије свршеног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду. За вријсме краљевске Југославијс био јс профссор у поморским школама у Бакру и Дубровнику а затим јс радио као професор гимназијс у Косовској Митровици и у Београду. док је у раздобљу од 1929-1932. године био суплснт цетињске гимназије. У току окупацијс био јс професор физике и хемије у цетињској гинмазији. Стријељанје 14. новсмбра 1944. на Цетињу у 47. години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.

Дугогодишњи прсдсједник цетињскс општинс Томо Милошевић рођсн је 9. августа 1886. године на Цетињу у породици Андрије С. Милошсвића и Киће рођ. Мартиновић. У дджавну службу ступио јс 1. октобра 1905. и као судија цетињског окружног суда наименован јс 3. новсмбра 1920. годинс за прсдсједника општинс. Афирмисао се као изузстно креативан и

предузимљив градоначелник. “За вријеме његовог предсједништва општина Цетиње осјетно јс пошла напријед. Проведено је финансијско и административно уређење, подигнуте су двије модерне тржнице и јсдна основна школа, отворене су и предатс саобраћају нсколике важне улице, откупљена зграда дјечијег забавишта и земљиште за нову централну основну школу, двоструко јс увећана елсктрична централа и набављен материјал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улице су засађенс разним дрвећем итд.” (Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине, Сарајево 1931. стр. 238.). Томо Милошевић је активно учествовао у разним културно-просвјетним и националним удружсњима. Одликован је орденима Бијслог орла V степена, Југословснске круне VII и Румунском звијездом IV степена. Дужност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за вријеме краљевске Југославије али не и у току окупације, па је самим тим нејасно због чсга је погубљен када нијс сарађивао са окупаторским властима. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 58. години живота.

Мирко Драговић јс рођен 1896. године у Улцињу у породици историчара и професора Марка Драговића и Јслене рођ. Газивода. Основну школу и гимназију је завршио на Цетињу а потом се уписао на Правни факултет у Бсограду, који није завршио. У Подгорици покренуо је и уређивао нсдјељни лист “Глас Зетс”, чији је први број изашао 3. маја 1928. године и који је послије двадесет бројева престао да излази, 5. јуна 1930. Филмско образовање је стекао у Берлину. Био је први црногорски школовани рсдитељ и први филмски радник Црне Горе. Аутор је синопсиса за филм “Закон црних брда”, који је 1928. године снимило предузсће “Деви филм” из Берлина. За вријеме окупације био је управник Народног позоришта на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. у 48. години живота.

Марко Пламенац јс рођен 26. септембра 1885. год. у Бољевићима у Доњој Црмници код Бара у породици Сава Пламенца и Марије рођ. Кусовац. Био јс начелник финансијског одјељења Краљевскс банске управе на Цетињу. Стријсљан је 14.

новембра 1944. године на Цетињу у 59. години живота.

Никола Почек је рођен 5. маја 1906. године на Цетињу у породици Баја Почека и Милице. Студије права завршио је у Загребу. Био је чиновник финансијског одјељења Банске управе Савске бановине у Загребу, да би потом био постављсн за чиновника финансијског одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. године на Цетињу у 38. години живота.

Љубо Кнежевић је рођен 6. септембра 1903. године на Цетињу у породици Илије Кнежевића и Стане рођ. Прља. Свршио јс нижу гимназију и поштански техникум на Цетињу. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу и предсједник Скупштине поштара Зстске бановине, као и предсједник фудбалског клуба “Слога” из Цетиња. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 41. години живота.

Нико Кривокапић је рођен на Цетињу у породици Машана Кривокапића и Марије рођ. Радоњић. Тачан датум рођења није познат. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу.

Мило Прља је рођен уЉуботињу 1900. године у породици Мргуда Прље и Стане рођ. Дапчевић. Гимназију је завршио на Цетињу, а у Перуђи (Италија) јс свршио агрономију 1924. Уочи окупације био је чиновник пољопривредог одјељсња Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 44. године живота.

Душан Лукин Вујовић је рођен 6. фебруара 1914.. године у Чевским Ублима код Цетиња. По профссији био је пјешадијски поручник краљевске југословснске војске. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 30. години живота.

Марко Перов Мартиновић је рођен у Бајицама на Цетињу 1897. год. Пуних осамнаест година био је послужитељ Цетињске гимназије, почев од 1926. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 47. години живота.

Станко Филиповић је рођен 5. августа 1883. године у Добрском Селу код Цетиња у породици Маша Филиповића и Јоше рођ. Мартиновић. Био је чувар шуме Цстињског манастира. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цстињу у 61. години живота.

Нико Милошевић је рођен 13. фебруара 1898. године на Цетињу у породици Сава Милошевића и Марије рођ. Вуковић. Био је чиновник Државног музеја на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. године на Цетињу у 46. години живота.

Александра Матановић је рођена 21. марта 1917. године на Цетињу у породици цетињског апотекара Крста Матновића и Ане рођ. Петровић-Његош. Њена мајка Ана је била ћерка војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Гимназију јс свршила на Цетињу 1936. године, а студије енглеског језика у Београду 1940. Стријељана је 15. новсмбра 1944. на Цетињу у 27. години живота. Њен млађи брат Павле Матановић, студент фармације, одступио је са четницима из Цетиња у новембру 1944. године и у одступању је изгубио живот. Вријеме, мјесто и околности у којима је страдао нијесу познати.

Што се тиче осталих грађана који су погубљени у овим дводневним егзекуцијама није нам, на жалост, било могуће доћи до основних биографских података и о њима.

Све до данас званинна историографија третирала је процес епекуција извршених аа Цетињу и у другим градовима Црне Горе крајсм 1944. годннв као својеврсну табу тему, неподобну за темељно научно истрзживањс, па ова тематика до сада уопште није подробно изучена нити расвијетљена. Имена наредбодаваца и извршилаца ових егзекуција, барем званично, остала су непозната н непрозвана. Архивска грађа, која би нам могла пружити јасне и децидне одговоре на овај проблем, остала је недоступна научној и националној јавности и послијс протока педесет година од ових трагичннх догађаја. Она се несумњиво чува у архиву МУП-а Црне Горе а дјелимично и у архиву МУП- а у Београду али њено кориштење у научнонстраживачке сврхе ни сада није могуће. Али све значајне личности из војно политичког апарата НОП-а у Црној Гори за свих ових педесетак година избјегле су да се конкретно одреде према овим егзекуцијама, па тако и према дводневним погубљењима групе грађана на Цетињу у новембру 1944. Нико од њих, што је заиста индикатнвно, није осудио али ни одобрио ове егзекуције, вјероватно зато јер је н њима било јасно да су оваква масовна стрнјељања била непотребна и бескорисна по интересе нове државне власти. Дугогодишњи директор Историјског института у Подгорици, академик доктор Димитрије Димо Вујовић био је одмах послије ослобођења Цетиња, па тако и за вријеме ових дводневних егаекуција предсједник Среског народноослободилачког одбора Цетиња и секретар Среског комитета КП на Цетињу. Налазећи се на руководећој управној и партијској функцији у Цетињском срезу, он је, природно, морао знати појединости које су претходиле овим егаекуцијама као и имена налогодаваца пројекгованих егаекуција, али јс све до својс смрти, 1995. годинс неумољиво и истрајно ћутао и своја сазнања о овим инфамним догађајима никада није повјерио научној и националној јавности Црне Горе и Југославије. У том погледу једини изузетак је учинио генсрал-пуковник ЈНА и народни херој Блажо Јанковић, који се у интервјуу “Побједи” од 10. марта 1992. године, осврнуо и на дводневне егзекуције на Цетињу. Осудио је погубљења угледних грађана, али имена егаекутора ннје именовао. Дајемо извод из овог интервјуа у коме генерал Јанковић износи своје мишљење о овим егаекуцијама. Ово мишљење је за нас врло интересантно, јер осим генерала Блажа Јанковића, нико од народних хероја и високих војних и партијских руководилаца НОП-а, уопште није дефинисао свој став прсма масовним погубљењима грађана на Цетињу и у Црној Гори крајем 1944. Извод из интервјуа дословно гласи:

Директор гимназије Илија Зорић био је фин човјек, а ми смо га касније стријељали.

Када?

У току револуције.

Што убисте човјека?

Што, што! Дао је мени, теби, Марку и Јанку, можда слабу оцјену. Био је строг, али правичан.

Само је то разлог?

Ништа друго.

Ко га је стријељао?

Јединица Николе Бановића, Десета црногорска бригада у којој су били све дојучерашњи четници, мање-више. Ова бригада је формирана 1944. године. И њега убију ђаци понављачи. И брата Миша су му стријељали истог дана. Био је фрајер и само зато су га убили. Ником зла није направио. Да није неком дјевојку преотео или нешто слично?

Ма није. Него ето тако…

(Од Цеклина до Целовца и натраг, Блажо Јанковић, ге- нерал-пуновник, народни херој: Разговори, сјећања, документи, Побједа, 10. март 1992., стр 16.)’

С правом нам се чини да у овом интервјуу има прилично произвољних и нетачних факата са којима се не бисмо могли сложити. Спискове за погубљење грађана на Цетињу, али и у другим градовима Црне Горе, нијесу састављали “дојучерашњи четници”, већ официри ОЗН-е који су учествовали у НОП-у још од 1941. године. Егзекуције грађана осуђених на смрт, такође, нијесу извршили “дојучерашњи четници”, у чију сс лојалност није ни имало повјерења, већ провјерени и фанатизовани кадрови КП, којима је интерес Партије био изнад свега, па самим тим и изнад животних интереса њихових најблискијих сродника. Изјава генерала Јанковића да су професоре Илију и Михајла Зорића стријељали “ђаци понављачи”, прикрива стварну суштину проблема. Сасвим је вјероватно да је при састављању спискова грађана Цетиња одређених за физичку ликвидацију, егзекуторе мотивисао и критеријум личног реваншизма. Али већина грађана који су лишени живота нијс никада ни радила у просвјсти. Од 28. стријељаних грађана само је њих петоро било запослено у просвјетним установама. Зато се с правом поставља питање: због чега су и из којих разлога стријељани остали грађани? На ово питање генерал Јанковић је избјегао да јавности пружи адекватан одговор. Основна сврха ових егаекуција била је, нс само физичка ликвидација грађанства антикомунистичкс оријентације, всћ и стварање и ширење атмосфере страха и нссигурности у грађанском слоју Цетиња и Црне Горс као и присиљавање градског становништва на безусловну лојалност. Егзекуције су биле својеврсна демонстрација силе и моћи новс “народне власти” која је и на тај начин злокобно стављала до знања да ће у одбрани “тековина НОБ-а и револуцијс” примијенити све, па и најсуровије методе, стриктно се руководсћи начелом “циљ оправдава средства”.

Наша намјера је била да овим скромним прилогом ‘ двадесет осам недужних жртава црвеног терора на Цетињу сачувамо од неумитног заборава историје и људског сјећања, које се са доласком нових покољења постепено гаси и нестајс. Друштво које нема моралне и политичке снаге и воље да се суочи са братоубилачким сагрешењима својих предака, да реафирмише идеју националног и грађанског помирења и да оствари духовни и морални препород (“преумљењс”) свога народа осуђено је на неминовни суноврат и нестајање са историјске сцене. У том случају за наш народ вишс нема наде.

Смишљено и срачунато прикривањс и одобравање братоубилачких покоља и огрешења у нашој прошлости увод је у новс сукобе, нове неспоразуме, нова страдања, којима као да нема краја. Опште национално помирење у духу Христове Истине једина је могућа алтернатива оваквом фаталном исходу наше будућности.