Пише: Момо Јоксимовић

У историји једнога мјеста постоје куће које нијесу само зидови и кров, већ темељ морала, чојства и памћења. У Вранешу, најзаслужнија таква кућа је Учитеља Тадије-Тала Лековића. То није била само породична кућа, већ отворена школа живота, амбуланта без накнаде, савјетовалиште, зборница и уточиште за свакога ко је био у невољи.

Тале је потекао из честите и угледне породице. Његов отац Крсто био је један од најпоштованијих људи у Вранешу-добар домаћин, добар човјек, глас народа и ослонац за свакога. Козбаша у мобама, љекар без дипломе али са занањем и рукама злата , говорник и здравичар, врхунски мајстор, ортопед и зубар у вријеме када су доктори били далеко а бол близу. Њихова кућа била је бесплатна амбуланта за народ, за невољне и вољне, за ломове, ишчашења, уганућа, зубобоље и животне ране. Када је Крсто умро, Вранеш га је испратио као никога до тада-јер су знали да сахрањују човјека који је цио живот био  жив за друге. Његов праунук је данас Крсто, ђак,који предсједава Скупштином Црне Горе у ђачком паралмету-знак да се углед и служба народу не губи, већ наслеђује.

Из такве куће израстао је Тале-учитељ по звању, а народни човјек по судбини. Више од четрдесет година учио је ђаке Вранеша: да читају, пишу, мисле, али прије свега да буду људи. Радио је по селима, пјешачио до школа, носио знање тамо гдје није било пута ни удобности, док није  добио службу у централној школи у Павином Пољу. Из његове учинонице нијесу излазили само ученици, већ  васпитани људи, домаћини, радници, интелектуалци, очеви и мајке.

Али Тале није био учитељ само у школи. Он је био учитеељ у животу. Први је у Вранешу купио „фићу“ и тај ауто није био ствар престижа, већ средство спасавања. Док није било асвалта, он је био бесплатни такси, санитет и нада. Возио је макадмом, по киши , снијегу и блату, превозио болесне и невољне до Бијело Поља,  најчешће до доктора. У њговом ауту су се  рађала дјеца-он је био бабица, јер кад живот куца, Тале не пита да ли зна , него да ли мора.

Био је  човјек који је  испратио говором скоро  осам стотина покојника. Знао је како се  човјек достијанствено опрашта од живота. Одлелекао је  и угледне покојнике у Београду, Новом сдаду, јер се знало: гдје је Тале, ту је ред, обичај, мјера и поштовање.

Знао је да намјести ишчашење и угануће, да иде на позив пјешке по вранешким селима, километрима, по снијегу до преко паса, по киши, вјетру. Радио је то од срца без паре и динара-јер његова плата није била новац, већ спасити човјека, његов бол и живот.

Тале је постао централана личност Вранеша. За све и свашта су му се људи обраћали. У њега су имали повјерење. Он је спасио више људи од сигуених погибија него што ће бити записано.  Ожењен од угледног браства, оставио је потомство за понос. Није био богат новцем, али је био богат животима које је дотакао.

Данас када нас више од осамдесет пет година дијеле од  времена његове пуне снаге, име Учитеља Тадише-Тала Лрековића стоји као мјера човјека. Он је учитељ памћења. Доказ  је да човјек може бити школа, болница, пут и сабор.

Грађани Вранеша треба да буду захвални што је Тале остао да живи у Вранешу. Да имају овај запис и да остане- да малди знају да се величина не мјери само титулама, него добротом. Јер  Вранеш није само земља и кућа—Вранеш су људи као што је био Тале.

И тако  ће учитељ Тале бити уписан не у књигама, већ у људима-као свјетлост која ће се преносити с кољена на кољено и неће се гасити док траје памћење Вранеша.