Пише: Момо Јоксимовић
Рођење је један од најважнијих тренутака у животу сваког човјека и темељни симбол његовог постојања. У различитим наукама и областима људког стваралаштва- од књижевности и филозофије, преко социогије , па до биологије и медицине- појам рођења се тумачи на различите начине. Сваки од тих тумачења открива неки нови аспект значења живота, заједнице и људске природе.
Рођење је више од биолошког догађаја. То је почтак личне, друштвене и духовне приче сваког човјека. Без обзира на културу или историјско доба, рођење је увијек симбол наде, живота и континуитета.
Рођење представља један од најзначајнијих догађаја у људском животу и темељни биолошки , друштвени и филозифски појам. Оно означава почетак индивидуалног постојања, тренутак када се нови живот одваја од тијела мајке и ступа у свијет као самостално биће. У различитим културама и епохама, рођење је имало посебно мјесто у обичајима, вјереовањима и правним нормама. Посматрајући га са становишта биологије, медицине, права и филозофије, појам рођења открива сложену везу између природе, друштва и појединца.
Рађање означава процес, сам чин настајања живота. То је динамички појам-нешто што се дешава, што траје.Тако је чин рађања болан али доноси живот.
Рођење пак, означава резултат тог процеса-тренутак када нешто настане, појави се у свијету. Тако је рођење дјетета почетак новог живота.
Дакле, рађање је чин , рођење је исход. Може се рећи да је рађање глаголска радња, а рођење стање послије ње. У књижевном смислу, рађање може да симболизије процес стварања, а рођење сам тренутак појаве-надахнућа идеје, бића или нове свијести.
Појам рођења један од најстаријих и најуниверзалнијих појмова у људској култури. Од митова о стварању свијета до савремене умјетности, рођење означава тренутак када нешто почиње да постоји-било да је то човјек, идеја, умјетничко дјело или нови поредак.
Рођење се може посматрати са више аспеката.
Биолошки, рођење означава тренутак када се нови организам одвоји од тијела мајке и почиње самосталан живот. То је процес завршетка трудноће и почетак постнаталног развоја. Биологија рођење проучава као сложен физиолошки процес који укључује бројне промјене у организму мајке и дјетета. Рођење је природна појава која омогућава настанак врсте.
У књижевности, појам рођења најчешће се јавља као симбол почетка, препорода и стварања новог смисла.
Од библијског мотива и „роди се Слово“ до модерних дјела у којима се човјек поново „ рађа“ у духовном смислу, умјетност препознаје рођење као темељ стваралачке енергије.
У књижњвности, рођење се често посматра не као биолошки чин, већ као симбол почетка, обнове или препорода.Књижевници мотив рођења виде као ноиви почетак, духовно васкрсење , наду у промјене. У народној књижевности рођење је често праћено обичајима, обредима, благословима и пророчанствима, што показује колико је тај догађај дубоко укоријењен у народној свијести.Рођење јунака је у епским пјесмама , често најављивано као догађај од посебног значаја за заједницу.
Код Ива Андрића напримјер, у дјелу -На Дрини ћуприја, свака генерација, свака личност пролази кроз свој циклус рођења и настанка–мост постаје симбол трајања између тих почетака и крајева.
Милош Црњански у Сеобама приказује духовно рођење личности у сукобу са историјом и туђином.
Десанка Максимовић у пјесмама посвећеним љубави и природи често слави рођење као чудо живота, као обнављање свијета у сваком цвијету, сваком дјетету и свакој ријечи.
Књижевност, дакле, рођење не своди само на биолошки чин : оно постаје метафора за умјетнички стваралачки чин, за буђење ума и духа. Писац је „родитељ“ свог дјела , а свака нова ријеч је једно ново рођење смисла.
Рођење није само приватни чин, већ и друштвени догађај. У традицио- налним друштвима рођење дјетета било је симбол настанка рода и очувања заједнице. Свака породица, нарочито мушко потомство, посматрало се као гаранција опстанка друштвеног поретка.
Из социолошког угла, рођење има велики друштвени значај. Оно означава продужетак породице, заједнице и народа.
Савремена социологија показује како се појам рођења мијења у складу са историјским и културним условима. Друштва уређују различите обичаје, ритуале и норме које прате рођење дјетета—од избора имена до крштења или других обреда са културом и религијом. Социолози рођење посматрају као почетак процеса социјализације, јер новорођено однмах постаје дио шире друштвене структуре.
Истовремено, рођење се у савременом дискурсу користи као метафора друштвених промјена : говоримо о „ рођењу нове ере“, „рођењу демократије“, „рођењу нових идеја“.
Тако рођење у филозофском и психолошком смислу означава не само почетак живота, већ и трајни процес самопостојања заједнице и вјере у могућност новог почетка. Метафизички и егзистенцијални појам,границу
између небића и бића.
У егзистенцијалној филозофији, рођење није само тренутак почетака живота, већ и симбол свијести која се буди. Човјек се, током живота, више пута „поново рађа“-сваки пут када спозна истину, љубав, доброту или сопствену одговорност.
Психолошки гледано, „поновно рођење“ је метафора за лични раст и трансформацију. Тренутак када човјек превазилази страх или бол и постаје нова личност.
Са медицинског становишта, рођење је један од најсложенијих природних процеса , у коме се сусрећу физиологија , емотивност и духовност. Прати се здравље мајке и дјетета. Рођење је индивидуални избор жене, и лична одлука и етички чин који повезује тјелесно, емотивно и социолошко биће. Медицина прати безбједан порођај мајке, трудноћу уз здравствену превенцију и мајке и дјетета.
Порођај је крај гестацијског развоја, али и почетак самосталног живота. У њему су сједињени бол, страх, напор и радост-доживљај који истовремено припада и тијелу и души.
Савремена медицина све више препознаје важност емоционалне и психолошке подршке током рођења. То није само билошки догађај, већ и емотивни и симболички чин који повезује мајку , дијете и заједницу у јединственом искуству стварања живота.
Без обзира на дисциплину из које му прилазимо, рођење је универзални симбол почетка, наде и трајања.
Рађање спаја природно и духовно, лично и колективно, тијело и свијест. У њему је садржан архетип обнове-стална потврда да живот има моћ да изнова настане.
Рођење је тренутак када се појављује свијет, али и симбол непресталног стварања. Док је рађање процес, рођење је појава-онај свети трен када нешто добија име, облик и смисао.
Умјетност га види као почетак стварања, друштво као темељ заједнице, филозофија као потврду слободе, а медицина као чудо природе.
Рођење, дакле, није само физиолошки чин, већ дубоко људски догађај у коме се спајају живот, љубав и нада.
Сваки човјек, свака идеја, свака ријеч имају своје рођење–свој први дах.
И у том даху, који означава почетак, садржана је суштина сваког постојања : способност да живот увијек изнова ниче, расте и преобраћава се.
Рођење је тренутак када се тајна постојања открива у својој најчистијој форми—као спој бола и радости, таме и свјетлости, почетка и вјечности.
У сваком рођењу садржан је дах универзума : настанак новог живота истовремено је и подсјетник на непрекидан ток стварања који прожима све што постоји.
Рођење је такође најдубља потврда људске наде- доказ да свијет увијек може почети изнова, без обзира на све крајеве који су му предходили.
То је тренутак када вријеме добија своју прву мјеру, а човјек свој први дах ; када се из нуле постојања обликује биће које ће стварати, вољети и остављати траг.
Рођење није само улазак у живот, већ и симбол сваког стваралачког чина—јер сваки пут када човјек створи мисао , пјесму, љубав или добро дјело, он поново рађа свијет у себи.
Свака зора, свака идеја, свака љубав јесу неко мало рођење-знак да живот у свом бескрајном кретању непрестално тражи нови почетак.
Рођење нас подсјећа да смо дио једне велике тајне-да се живот , упркос свему , увијек изнова јавља, траје и надраста себе.
У рођењу се сусрећу живот и вјечност-оно је први дах постојања и вјечити подсјетник да је свако биће створено да буде нови почетак свијета.
Тако рођење остаје најдубљи симбол трајања : кроз сва времена, у сваком човјеку, оно обнавља свијет и доказује да живот никада не престаје да се рађа.
