Пише: Момо Јоксимовић

У Вранешу на сјеверу Вранешка долина, гдје вјетар носи мирис  планине, а брда одјекују од пјесме, одувијек су биле познате игранке.  То нијесу биле   само  забаве- то је био живот, после напорна и поштена рада, њихов начин да се види ко коме срцу припада, и да се у весељу  забораве муке дана.

Најживље  игранке и сијела, држале су се у школама : У Грабу у Махали, у дому омладине у Чокрлијама, а играло се и по селима у  Бијерлом Потоку-код Исака,  на Међама -код Влада и Зорке.

Али школа у Махали била је „главни шатор“ весеља- онај центар гдје је сва  омладина силазила  као вода у корито.

Кад би наступио сумрак, са свих страна  долине кретала би омладина. Није се ишло тихо- ишло се у пјесми, у кораку, у шали, у насмијаним групицама.  Пјесма  би се  разлијегала  кроз  ноћне обронке. Пребацивала би Марков камен на Лиси, Жубер, Осоје, Рајковиће , одлијегало би:

„Шта је ово сваку вече, те  вранешка брда јече,

Јече брда и долине,  попа Неша омладине“

То је  био знак да омладина и вранешка младост иде на игранку, и да  се „ живи по сто пута“.

У  великој школској сали- гужва, топлина, жамор, смијех. Послије  напорног дана, послије косидбе, копања, жетве, вршидбе,  пластидбе, младост би долазила на игранку као да је сваки дан празник. Нико није био уморан- као да су их ноге саме  доводиле.

 Кад  би Радивоје  из  Коњевић Махале устао и подигао пјесму, а руку метнуо на болеће своје срце, момчина, висок, стасит, сав лијеп ,  гиздавац , здрав и румен :
„Срце више није моје,теби мала припало је „,.Сви би се ухватили у коло и игра дјевоје и момка-црногорски оро.

У средини  или са бине или из ћошка, свирала би наша вранешка музика: са усном хармоником или  момак са фрулом која плаче и игра истовремено.   Кад заструни хармоника, фрула запјева на танко- нема  човека да му срце не заигра.

Играла су се  народна кола: Степ, Тројанац, Жикино коло, Ужичко, Моравац.

Сваки  корак био је  потпис  села- по коме  се знало какв је ко и каква му је кућа.

Посебно мјесто имала је игра „Шећера“. Игра у којој се гледало  ко је кога изабрао.  Момци на једној страни,  ђевојке на другој. Гледеају се стидљиво  , али смјело.  Једни другима  бирају корак, лице, смијех.

Ту се зна ко се коме допада. То се не крије.

Ђевојке би запјевале :

„Ово двоје подједнако, узети се могу лако _

Једно мање једно више. Једно друго сипматише“

Па би момци узвратили , задиркујући :

„Колика је ова мала, у џеп би ми  десни стала“.

А дјевојке не би остајеле дужне :

„Ђе си чуо мој  блесане- Да ђевојка у џеп стане „.

Ту се  могло  видјети ко се коме допада, ко ће кога сјутра запросити.

Кад би  вриснуло Ужичко коло,  све би оживјело,  одмах се види ко се са ким хвата за руку, ко коме  намигне, ко је кога  ближе ухватио и стегао , ко јесте  а ко није стидљив. 

Кола у Вранешким игранкама су била већа од игре- то је  било скривено говорење срцем.

Послије  напорног дана- косидбе, жетве, пластидбе сијена- игранка је долазила као  пита  од живота, као чокањ ракије за  душу.  Нико није уморан, сви су орни, весели, живи.- У Варнешу је та младост пуцала од здравља  као зрно на сунцу.

Свака игранка била је празник: да се види ко је порастао, ко је ојачао,  ко је донио нову кошуљу, ко је стигао из далеког села, са студија, школе, ко је заљубљен  а ко не смије да призна.

Игранке у Вранешкој долини нијесу  биле  пука игра- оне су биле  школа живота, мјесто гдје  су се рађале љубави, обнављала пријатељства  а села   упознавала и ширила.- То је  био тренутак када се народ   мири, братими, зове, пјева и радује.

Игранка  је била и остала :  знак да се живи, да има младости,  да има гласа, да има душе у  Вранешу.

Док пјесма одјекује брда и долине , дотле ће и Вранеш да живи.

Игранке у  Вранешу  нијесу   биле само вечерња  окупљања,  нити обична забава  младих.  Оне су  биле  живи  споменик  једном времену, мјесто гдје  се народ састајао да би одморио душу, одржао обичај и показао да се и послије  најтежег  рада пјева и игра.   На тим игранкама рађале су се љубави, стварала пријатељаства, а села   се зближавала као једна велика породица.

Кроз пјесму, коло и шалу,  млади су налазили своје мјесто у заједници, чували традицију предака и проносили је даље.  Зато су игранке биле више од игре- биле су огледало  вранешког српског народног духа, виталности и радости живота.  Данас , када се  те вечери  помињу  са носталгијом ,остаје да су  оне  биле темељ културе и идентитета Вранешке долине.

Само из малог засеока Међе, пошло би нас по двадесет и  више пристасалих на игранку, са азгином пјесмом  да се и Љубовиђа плашила да не пресуши од младалачког зорта , снаге , љепоте и  поноса. 

Све док се памти  пјесма што је одјекивала  вранешким брдима – биће  живи спомен на вријеме када је  једна школска сала могла да сабере  сву младост, сву снагу  и љепоту Вранеша.