Пише: Момо Јоксимовић

Вранеш је земља која почиње тамо гдје се брда  подижу над човјеком, гдје Лиса и Жубер се намигују, па човјек подигне главу к небу.  Тамо, између Таре и Лима, гдје се Ћехотина  рађа у дубини њене утробе,  рађа из бездана у Блишкови, бјежи и жури кроз Тјешањ. У Вранешу живи   један посебан сој људи. Вранешки сељак , то није  само име за човјека  што живи на селу. То је титула, завјет и част. То је ријеч која значи  домаћин, радник, стоик, витез свога прага.

Вранешки сељак није само  син земље која учи  човјека стрпљењу и вјери.  Он није од јуче, нити  од прејуче: његови коријени су стари као  камен у Крнову, као бор  што пркоси на Дурмитору, и памти вјетрове које савремени свијет ни  не помиње.

Он живи тамо, али чврсто. Говори мало, али кад проговори- ријеч му је озбиљнија од печата.

Сељак Вранешки бави се  свим што земља допушта, а  небо  благосиља: пољопривредом, сточарством,  ратарством, баштованством, воћарством.  У његовим рукама  мирује смјена годишњих доба: љети копна, а јесени бербе,  зими стрпљиво чува,  пролећу се нада.

Он је  чувар старих сорти , старих укуса, старих времена.   Међу његовим воћнацима  расте  она стара  позната сорта , поносна пожегача, ситна, тамна, слатка   а мирисна, која носи у себи и сунце и лед, и радост и тегобу, и оног ливадског вранешког меда што се прелива и кристалише на сунцу. Та  вранешка шљива није само воће-она је печат краја. Као да је сва природа  сажета у њеном укусу.

Вранешки сељак  је човјек који устаје  прије зоре.

Прије него што се први  трачак  сунца  прелије  преко Марковог камена на Лиси, и кад зађе код Рељиног камена код Крупица,  он је већи  у штали, у пољу, уз стоку.  Његове руке  су радне, снажне, напукле-али чисте.  У тим рукама нема срама, већ поноса.

Јер сељак  је име  које се не носи лако, али кад се  носи часно, блиста као сребрна  копча на јелеку.

Он је вриједан, тврда духа, бистра разума. Има ону планинску оштроумност, што није учена у књигама, али  је мудра као старо дрво што је  преживјело тридесет зима и сто олуја.  У њему је  филозофија  земље :  зна да се чека, да се трпи, да се не одустаје. Зна да је  сваки плод  благослов, али и да не  долази без муке.

Вранешки сељак је одан кући као војник заклетви, отаџбини, као јуниор Крсто Лековић што је одан прађеду и ђеду, те својим разложним вранешким  глаом и мушким вранешки  стасом, озари ове просторе, да се његовом предсједавњу Скупштине Црне Горе, и о Вранешу прича, на све стране. И то је Вранеш.

Он је стуб дома, чува прагове, име, част и образ.

Домаћин- то је његова прва диплома.Он се не ломи под животом. Кад стигне зло,он га  дочека мирно, као што стоји бор кад крене бура :  повије се, али се не сломи. У сваком његовом кутку осјећа се наслеђе предака који су знали да земља  није само хлеб , већ и памћење.

Кад   Вранешки сељак проговори, глас му је као хладна вода са врела,: чист, јасан, без украса. Он нема потребу да много објашњава—они који познају змљу, разумију и ћутање. Али кад хвали, хвали срцем; кад захваљује, захваљзује душом; кад куне, куне праведно.

А он живи на пространим пољима, брдима и тишини, Вранешки сељак  није затворен у прошлост, али памти. Он има  визионарски дух , ону  здраву народну памет  која гледа напријед, али не  заборавља одакле је кренуо.

Он зна да напредак долази временом, али да коријени  морају остати чврсти.

И зато је  он данас важнији него икада. У  доба кад свијет трчи, а људи  губе  тло под ногама,  Вранешки  сељак остаје  човјек који зна да се  срећа не  мјери буком, него миром и душом и плодовима које је сам одњеговао.

Вранешки сељак  је слика  једног краја и једног  времена  које траје  и кад све  друго прође.  Он је  повезница  између земље и човјека, између прошлости и будућности, између  онога што смо били и онога  што се надамо да  ћемо бити.

Он није саамо радник: он је  чувар , домаћин, свједок и настављач  једне  дуге приче.

И зато, кад кажеш да је  неко Вранешки сељак,  не каже само гдје живи- казујеш ко је, шта вриједи  и  чији је.