Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ОДБРАНА КОМУНИСТА И ОДГОВОР БУДА СИМОНОВИЋА ДРАГАНУ ГЛОГОВЦУ: Издаја до деветог кољена?!!!!

Пише Будо Симоновић

 

          Није први пут да се неко осјети погођен оним што сам за више од пола вијека објављивао у разнородним написима по новинама или у некој од 24 до сада објављене књиге. Због тога сам у оно „мрачно комунистичко вријеме“ 55 пута сједао на оптуженичку клупу, одузимали ми чак и новинарске акредитиве, али сам на крају увијек ослобађан било какве одговорности, јер ме бранила истина.

Никад се, међутим, није десило да је неко чекао готово 40 година да ме, рецимо, оптужи за „говор мржње“, како је то ових дана учинио извјесни Драган Глоговац из Вишеграда, који тврди да сам у својој првој књизи „До смрти и натраг“ „на најгори начин оцрнио не само образ бораца Југословенске војске у отаџбини, него и цјелокупни амбијент сеоског живота у току Другог свјетског рата на подручју сјеверне Херцеговине и долине ријеке Неретве”, надасве његовог оца Сима Глоговца, четничког командира у Чичеву. Да би ту тврдњу поткријепио из 11 страна текста у поменутој књизи, који се односи на Сима Глоговца, извлачи неколико синтагми које, тако огољене, изван контекста, заиста звуче увредљиво, у великом луку заобилазећи цјеловиту истину и све оно што је претходило том „говору мржње“, покушавајући да доведе у заблуду читаоце, а мене као аутора оцрни, дотле да позива удружења књижевника и новинара у Црној Гори, Центар за истраживачко новинарство, чак и суд и тужилаштво, „као и десетине удружења која се баве овим темама и заштитом права грађана“ да се позабаве Будом Симоновићем и дају суд о његовом „говору мржње“.

Не спорим, наравно – ни сада нити сам то чинио икада – право свакоме да брани и штити углед свог родитеља, какав год да је, али спорим да то ико, па ни Драган Глоговац, може чинити са толиком количином некоректности и субјективности, заобилазећи истину и непобитне чињенице, дотле да готово и не заслужује никакав одговор.

А чињенице су неумољиве. Моја књига „До смрти и натраг – казивање Момира М. Јакића“, објављена је, како то и Глоговац наглашава, 1988. године у Београду. Претходио јој је фељтон у „Политици Експрес“ који је у 24 наставка на цијелој страни новине, објављен три године раније. Књига је настала на основу веома опширних аутобиографских записа и непосредних казивања Момира Јакића, првоборца НОБ и носиоца Споменице 1941, родом из Добрих Села код Шавника, и, како је јасно наглашено на почетку књиге, у њој су сви описани догађаји и ликови аутентични. У то сам се недвосмислено увјерио током пет и по година рада на књизи и провјера сваке појединости, а необорив доказ за то је чињеница да се до сада, за четрдесет минулих година, не нађе мајчиног сина да ишта препорекне у књизи, у којој, иначе, нема ниједне моје личне оцјене, коментара или квалификације – у питању је исповијест главног јунака  у првом лицу.

Читаоцима препуштам да гатају зашто је Драган Глоговац ћутао 40 година ако признаје да је тај „спорни“ дио књиге читао у фељтону још 1985. године. А оно што је мене првенствено присилило на одговор јесте, најблаже речено, некоректност коју је Глоговац испољио према Момиру Јакићу и неистине које би могле необавијештене читаоце навести на криви закључак.

Момир Јакић је био један од шеснаесторо партизанских герилаца из дурмиторског краја који су у новембру 1942. године, пред сталних четничким хајкама одлучили да се пребаце у Босну и прикључе главнини партизанских снага. У селу Говза на тромеђи Црне Горе, Србије и Босне, упали су у четничку клопку. Јакић, Бранко Мирковић и Војин Јауковић су заробљени, а остали су успјели да се разбјеже и извуку из обруча, али не и да сасвим умакну четничким  потјерама тако да се само неколико њих спасило.

Јакића, Мирковића и Јауковића су спровели у Калиновик и више од 20 дана ударали на свакојаке муке да откажу ко су, куд су наумили, ко су им били јатаци и сарадници… А како им је заиста било, најбоље се види из сачуваних депеша Драже Михаиловића упућених четничком штабу у Калиновику и одговора начелника штаба, мајора Салатића, који извјештава главнокомандујућег да су „саслушања вршена на најдрастичнији начин, али ништа није помогло јер су исти идеални комунисти који гину за идеју али не одају ништа…“

Михаиловић наређује њихову ликвидацију. Пошто је утицајни четнички војвода Доброслав Јевђевић због нечег тражио да их доведу и стријељају у Невесињу, пресвукли су их у неку стару поцијепану одјећу, дроњке и рите, да би приказали народу како изгледају последњи остаци партизана, а онда их испребијане, гладне, везане и без обуће, дотјерали пјешке до Невесиња гдје их је четворка четничких џелата, на челу са Спасојем Таушаном, у ноћи између 1. и 2. децембра 1942,  извела и постријељала, пуцајући им у потиљак. Јакића је метак, испаљен из „италијанке“, погодио иза лијевог ува и избио између очију, кроз коријен носа. Кад су утврдили да још даје знаке живота, још два пута су пуцали у њега док је, тешко рањен, лежао на снијегу. Једно зрно је прошло кроз лијеви дио грудног коша, али за чудо није повриједило ни срце ни плућа, а други кроз десно раме, поломивши му кључну кост.

Кад су џелати отишли са стрелишта, увјерени  да је и Јакић мртав, он се пред зору отријезнио и, иако омалокрвио, малаксао од рана и премрзао, кренуо је да бјежи са стрелишта. У страху од четника, кренуо је на запад и послије два дана и двије ноћи избио у долину Неретве, у Главатичево, гдје је допао у руке милиције муслиманске, чији се штаб налазио у кући хоџе Хасана Разића.

Јакића је, у страху од четника, смислио причу да се зове Јанко Ђукнић, да је родом од Никшића, да су га као партизана заробили Италијани (а не усташе како пише Глоговац) и да је побјегао из италијанског затвора у Мостару. Праву истину је казао само Мустафи Разићу пошто се увјерио да он, иако је био командир милиције муслиманске, држи везу и са партизанима.

Локални четници су, међутим, некако дознали да муслимани држе неког италијанског заробљеника, Србина, и полакомили се да га отму и предају Италијанима, који то богато награђују. Патрола га је довела у Чичево, командиру Симу Глоговцу, који се са друштвом затекао у кући рођака, Божа  Глоговца.

Драган Глоговац сад тврди како је највећа мука, коју је његов отац ударио Јакићу било то што га је, како комунисту, нагнао да молитва „Оче наш…“ како би утврдио је ли заиста Црногорац, како се представља, или усташки шпијун. Прећуткује, поред осталог, како је у његову одбрану  у једном тренутку стао домаћин Божо Глоговац и како је, упркос Симовом жестоком противљењу, донио Јакићу вечеру.

Драган Глоговац посебно прећуткује како је на крају његов отац наредио Саву Гојковићу да Јакића спроведе у затвор, додајући: „и онако по твојски, да упамти Сава Гојковића и види каквога ја зета имам…“ Драгану Глоговцу посебно није ни на крај памети да спомене, како је његов тетак Саво Гојковић, те ноћи на путу до затвора и сјутрадан све док га нијесу вратили у Главатичево јер су Муслимани запријетили да ће га оружјем вратити, кундачио Јакића, бацао га и ваљао по блату, пуцао му поред главе да га присили да каже ко је и откуд се обрео у Главатичеву…

Захваљујући старом хоџи Разићу, који му је указао прву љекарску помоћ, Јакић ће побјећи из Главатичева и седам дана касније стићи у Шујицу, у штаб Четврте пролетерске бригаде, преживјети рат и као официр ЈНА и тешки инвалид живјети у Никшићу (не у Београду, како злобно инсинуира Глоговац). Одмах послије рата, 1946, одиста је долазио у Главатичево с намјером да Симу Глоговцу и Саву Гојковићу врати мило за драго, али је одустао од тога јер је послушао савјет свог добротвора, хоџе Разића: „Синко, што са злом прође, злом се не враћа…“

А 11 година касније, 1957, кад се поново нашао у Главатичеву, поручио је Симу Глоговцу и Саву Гојковићу да му дођу у кафану на виђење. Дошли су као покајници, са сузама у очима, а он им јавно све опростио: „Вријеме донијело, вријеме однијело…!

Драган Глоговац се јавља сад, послије 40 година, кад већ одавно нема ни Јакића, ни његовог оца и тетка, ни толиких других Јакићевих злотвора и добротвора, оних који би могли да се испрсе и Јакићу у очи кажу да је лагао – и дакако и мени као аутору књиге – или потврде како је стварно било! Глоговац неће да прихвати да Јакић јесте опростио свима, али није заборавио, неће да разумије великомученика, пребијеног и премрзлог, који је пет дана гладовао, а уз све то изрешетаног мецима! Зар очекује од њега да љепоречи и пише славопојке онима који су га мучили, онако како је љепоречио свима који су му у тим мукама и чашу воде додали?

Коначно и најважније: ако је Глоговац умислио да је дошао ваклат да се оваквим оптужбама може прати црни образ припадника „Југословенске војске у отаџбини“, оних који су четири године одано служили окупатору, носили његово оружје, примали његове плате и хранили се на њоговим казанима, оних којима је главни и једини циљ био борба и уништење партизана, грдно се вара. У великој су заблуди и судије и судови и режими и сви други који који их подржавају, да се на тај начин може доћи до помирења. Нема помирења без истине о злочинима ко год их је чинио, свеједно да ли у име крста или петокраке, полумјесеца или Давидове звијезде! Све друго је велика заблуда и варка, а понајвише увјерење да се срамота издаје може тако лако заборавити, јер она, посебно на овим просторима, траје барем до деветог кољена!

П.С.

Што се тиче појединих објављених коментара поводом реаговања Драгана Глоговца, о њима су све рекли аутори, који не смију да их потпишу. Такви не заслужују одговор и уважавање часних и слободоумних људи.

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

МАНАСТИР ТУМАНЕ ПОСЈЕЋУЈУ ЉУДИ ИЗ ЦИЈЕЛОГ СВИЈЕТА: У недјељу пресвлачење моштију Светог Зосима!

ТРАГИКОМЕДИЈА ИЛИ ШПИЈУНИ СУ МЕЂУ НАМА, МИЛАН КНЕЖЕВИЋ: Шверцери цигарета под пратњом АНБ-а и уз помоћ појединих свештеника састављали владу у Острогу!

БЕЛИ ДВОР: Умјетничка збирка богатија за портрет краља Петра Другог сликара Васе Поморишца!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

glas65

ШТАМПА: Нови број “Гласа Холмије”!

milo-stoltenberg

ДПС ВЕЉЕСИЛА, МОНТЕНЕГРИНИ И ТУРЦИ СЛОЖНИ: Мило замјеник Столтенберга!

puskin1

КОД СПОМЕНИКA ПУШКИНУ У ПОДГОРИЦИ: Обиљежено 225 година од рођена великог пјесника!

babunski

СТАРИ ЧЕТНИЦИ: Војвода Петко Илић из Старог Нагоричина!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

ПРАВОСЛАВЉЕ У УКРАЈИНИ: Мученици вјере својих предака!