У предугачкој колони, којој се ни почетак ни крај није назирао, пут неизвјесности али у слободу, са породицама и сапатницима кренули су. Црње задушнице запамтили нису. Напуштајући постојбину предака, домове и имовину су оставили. Али су земне остатке најмилијих понијели. Да у миру почивају, да им вјечне куће не скрнаве. Јованка једва пунољетног сина Бојана. Погинуо је бранећи Илиџу.
Који ред изнад, вјечни смирај „пронашла“ су браћа – двадесетогодишњи Миломир и три године старији Спасимир. Погинули су у истом трену. Надомак Илијаша. Родитеље оставили без насљедника. И свака крстача у Новом Зејтинлику, засебна је тужна прича. Животе су положили за одбрану домова, а њихови потомци или преци, без домова остали.
И сваки учесник библијског Егзодуса, тих фебруарских и мартовских дана, понио је исто бреме. И још носи. А болна сјећања навиру.
Више од 4.200 српских бораца живот су положили бранећи свој народ у двоструком непријатељском обручу, у тада Српском Сарајеву. Готово 1.000 их је по други пут сахрањено на Новом Зејтинлику. Остали на гробљима широм Српске, тамо гдје је неправедни дејтонски вихор, однио њихове најмилије. Заједно са преживјелим саборцима, претходно зауставили су 35 непријатељских офанзива, све жешћих и тежих од посљедње. И ни педља устукнули нису. Жртва Сарајевских Срба тиме је и већа.
А покушавају комшије – квази историчари кривицу за етнички очишћено Сарајево, на Србе управо да пребаце. Демантују их у сјећање прогнаних, урезане пријетње Алије Изетбеговића како ће сваки Србин који је српску униформу или оружје носио и свој дом штитио, завршити у затвору. Или изречене пресуде без кривице и суђења Хасана Муратовића, протјеривање Авде Хебиба и његових полицајаца и оних малобројних који су принудно остали само привремено.
Исписујући ново поглавље историје, Срби Сарајева армирали су темеље Републике Српске. И у њој светилиште „Нови Зејтинлик“ на којем свако од невољника из библијске сеобе има некога, кога више нема! И све док мраморне крстаче уснулог пука – опомињу, а преживјели из избјегличке колоне, њихови потомци и потомци потомака, памтећи носе ране које вјечно крваре и које вријеме не лијичи, ко има право да заборави!? И одакле право актуелним јуришницима на Српску да игноришу српска светилишта па и ово највеће са којег је и овај пут одаслат императив за све генерације – сјећање на жртву за Републику Српску и јединство у очувању Републике Српске.
извор: ртрс
