Ових дана Беранац Милија Пајковић, познати спортиста, тренер и спортски радник, остварио је подвиг, један од многобројних у богатој спортској каријери. Он је растојање, трасирано на 150 километара, од Берана, преко Андријевице, Мурине, Плава и Гусиња, до Пределеца и Љепуше, Врмоше и Велипоља код Вучјег Потока у Албанији и натраг до Берана, превалио бициклом, возећи од 9 до 18.00 часова, са одређеним одморима и задржавањем у појединим мјестима.
Прије неколико година Пајковић је возио бицикло у једном даху од Берана до Тамаре, у Албанији и натраг до Берана, док није било асфалта, дакле, лошим макадамским путевима, што је, такође, подвиг за дивљење, а испраћен је и медијски. Такође је возио бицикло од Берана, преко Тамаре, уз познате серпентине, па преко Хани Хота, до Подгорице и затим до Берана преко Трешњевика. Поред тога, прије много година, међу првим је у окружењу, али и знатно шире, почео да осваја планинске врхове бициклом, уз вожњу гдје је то могуће, на појединим мјестима успона, на блажим превојима и очуваним стазама, а са обавезним гурањем бицикла током цијелог тока пењања, никако са ношењем и никако уз његово раздвајање на дјелове, са обавезним спустом гдје је год састав терена то омогућавао, али и уз обавезну најаву.
Тако је, рецимо, Пајковић 2018. године, са 67 љета. по трећи пут изгурао бицикло на врх Васојевићког Кома, тада и званично, што је и забиљежено у средствима информисања и на порталима, иначе, први пут је то урадио прије више од 30 година. Извео је и спуст на већем дијелу стазе. Иначе, он је то учинио по правилима, дакле, уз најаву освајања врха, само сам, без пратње и било какве помоћи, без икаквог ношења бицикла и у обичним патикама, а до Штавне је возио од Берана, уз трешњевичке серпентине и истог дана је био са бициклом на врху Комова. Занимљиви су и објављени подаци у записнику и у штампи: Пајковић је, прије тог успона био тежак 104 килограма, бицикло је тежило 14 килограма и 400 грама, носио је ранац од 6,5 килограма, а није користио воду, напитке и храну да би показао колико је организам спреман све да издржи.
Први је и једини за сада који је званично бициклом направио круг око сва три Кома, Васојевићког, Љеворечког и Кучког, такође возећи од Берана и стазама около споменутих врхова, гдје је то год било могуће, што је, такође, испраћено у средствима информисања. За оне неупућене – Милија Пајковић је и рекордер Црне Горе у брзинском спусту, пионир је циклотуризма у Црној Гори и међу првим у окружењу, пионир је у планинском бициклизму и међу првим у окружењу, учесник је и побједник неких друмских трка и оних у планинском бициклизму, као и успјешан организатор Првенства Југославије, првог на територији Црне Горе у планинском бициклизму и спусту ( Јеловица и Језерине, Бјеласица), затим и првог првенства Балкана у спусту ( Језерине). Био је први и последњи селектор Југославије и СЦГ у планинском бициклизму за мушкарце и жене у свим узрасним категоријама, члан Управног одбора БСЈ, БССЦГ, члан Међународне техничко-такмичарске комисије БСЈ, учесник балканских конгреса. Бициклом је 1999. године прешао простор Црне Горе, од границе са Албанијом до границе са Хрватском, односно до Дебелог Бријега. Стазу трасирану на 400 километара, превезао је у једном даху, у времену од 11:52 минута, уз пратњу званичне судијске комисије и телевизијске екипе РТЦГ. Рекордер је Црне Горе у брзинском спусту. Возио је бицикло, такође у једном даху, Беране-Подгорица-Беране.
Побједник је друмске трке Беране-Гусиње-Беране, чији је почасни гост и главни судија био прослављени Беранац професор Александар Лаковић, Александро Лаковети, који је био преко педесет пута репрезентативац Југославије. Пајковић је био побједник и ,,Свете трке“, а био је и члан репрезентације Црне Горе.
– Драго ми је, наравно, што сам успио да успјешно остварим овај подухват, и ту најновију вожњу у једном даху од Берана, до Албаније и натраг, посвећујем, као и раније, између осталог, и борби против допинга, али и против превараната и превара у спорту, па и у овом црногорском, а којих је, нажалост, све више и више. Борио сам се да се при надлежним државним тијелима направи посебна комисија за подвиге у свим спортовима, састављена од непоткупљивих, часних стручњака, који би били присутни током тих покушаја, али некоме то очигледно не одговара. За сваки мој подвиг у свим спортовима којима се бавим обраћао сам се званичним њиховим представницима, новинарима и телевизијским кућама. За ову најновију вожњу у једном даху обратио сам неким телевизијским кућама и новинама, али нијесам добио било какав одговор. Изузетак су неколико новинара и новинарки који знају шта сам све постигао и који прате моје подвиге – објашњава Пајковић.
Треба обавезно напоменути да је Милија Пајковић први триатлонац у Црној Гори, да је оснивач, такмичар и тренер првог триатлонског клуба у Црној Гори, међу првим у Југославији, да је био побједник првих такмичења у овом олимпијском спорту, као и првак Црне Горе, да је био члан ЈУТУ, да носи титулу ..челичног човјека“, да је био кандидат за Свјетско првенство у дугој дистанци у Мунсију, САД. Пајковић је и први тренер и оснивач првог женског фудбалског клуба у Црној Гори (,,Ко је ко у црногорском спорту“, ,,Спортски водич Црне Горе“), оснивач је, тренер и такмичар атлетског клуба ,,Беране“, био је присутан у боксу као успјешан тренер и оснивач клуба, планинар је од малих ногу, мајстор је борилачких вјештина, а познат је и по подвизима у пливању, итд…
За све своје подвиге и успјехе у спорту уопште, као и његових такмичарки и такмичара, није добио нити пару од надлежних служби, а никада није био запослен.
А поред ових тачних навода, веома тачан и прецизан податак је и тај да је овај последњи подвиг, од прије неколико дана, Милија Пајковић остварио загазивши већ неколико година у осму деценију живота. Такав податак, али и подвиг, сигурно је за рубрику ,,Вјеровали или не!
Анђела Сувајац
Фотографије: Милија Пајковић
One Response
Imao sam sreću da treniram kod Milije Pajkovića, i to u dva sporta i da idem na takmičenja. Pajković je od pravih Beranaca, starosjedeoca i mislim da se mi kao njegovi takmičari nismo baš nešto previše odužili prema njemu, iako nas je sve izveo na pravi put i to potpuno o svom trošku, jer nije miljenik nijedne vlasti i države. Bio nam je i drug, prijatelj i roditelj i rad sa njime ostaće mi u najprijatnijem sjećanju. Novinarka je sa osjećajem ispisala tačne podatke, a ja ću vam opisati samo jedan detalj. Kad smo bili izvan granica CG na takmičenju ispostavilo se da sam u žurbi zaboravio novac. A trebao mi je za izlazak, za slatkiše i uopšte. Ćutao sam i trpio, a Pajković, ili Vojvoda, jer je pravi i bio je to kad niko nije bio u Jugoslaviji, kad smo bili nasamo izvadio je određenu sumu novca iz džepa, nije bitno sada koliko, ali više nego dovoljno i tutnuo mi je u ruku. Bio sam zatečen, čak i posramljen, i odbio sam u prvom trtenutku. Međutim, nije odustajao. Rekao sam mu da ću vratiti čim se vrnemo u Berane ali je rekao samo jedno -zaboravi da sam ti dao i naljutio bi se da to pokušaš da uradiš. Kad sam mu rekao da mi daje svoj novac a ne državni, odgovorio je da je pošteni novac najslađi. To mi se urezalo u sjećanju i danas kad sam porodičan čovjek, sa troje odrasle djece, uvijek se sjetim tih njegovih riječi, jer sam ih prihvatio i prenio i na moje potomke. Niko od predsjednika opštine Berane nije napravio prijem za njega i nas, i pored svih velikih uspjeha, a prave za decu i za one koji nemaju veze sa Beranama, zato što je veći i bolji od svih njih. Vojvodo, želimo ti i nove podvige i mnogo zdravlja.