Па зар од комада земље или блатњаве раке не постоји ништа узвишеније, вредније, племенитије? Зар од јела, пића, весеља, бдлудничења, од заглушујуће музике, вике и петарди нема нечег важнијег?

Зар се сутра све завршава?

Не завршава се свакако, али како човек умивен бојама анти-празника може осетити истинску радост, када га такво „празновање“ једино приближава кончини. Зато и џаба весеље када након њега остаје све некако бледо, суморно и тешко. „Светлост“ ноћи се зачас угаси, и јутром покаже као тама. Еуфорија дочека убрзо се мења у отупелост, а људи постају празнији, него што су пре тога икада и били. И на крају све се завршава у иловачи, у земљи, и под земљом..

А мора ли тако?

Не мора, јер нам истинско празновање ништа не узима, већ поклања и даје. Подстиче веру, укрепљује наду и узводи ка делима љубави. Истински празник нас не оставља у беди, јер и у хладним собама уноси потребну толину која загрева срца, буди нашу душу и подстиче на радост. Истинско празновање се зато опире и иловачи и црву који је у њој, пркоси људској крхости, пошто човека успиње ка вечности.

Два пута

Два су пута, један оличен у кареатури деда мраза који нам у свом пакетићу доноси еуфорију, али иза ње оставља немир, безвољност, исцрпљеност, и на послетку клонулост духа и тела. Други пут је је осветљен празником Рождества Господа Исуса Христа, Његовом иконом. Но, ако ко хоће да иде овим другим путем мораће да претпри уврде и поруге од оних који су кренули путем таме. Али као што се тама и светлост никада не мешају, већ појавом светлости нестаје свака тама, тако ће бити и на крају времена када угледамо Распетог и Васкрслог Господа Исуса Христа са својим анђелима. И благо онима које Господ тада позове у Царство своје.

Зато нека нам је радост у Христу, у празнику Његовог Рождества, а не у креаутири деда мраза – као одразу тамне и хладне ноћи који представља поругу.

Аутор: Душан Ранчић