Криза у Републици Српској током 1997. и 1998.године представљала је политички сукоб између реформиста, коју је предводила Биљана Плавшић, и тврдолинијашких националиста, коју је предводио први предсједник Републике Српске др Радован Караџић и његови сарадници из тадашње владајуће Српске демократске странке.
Криза почиње тако што је Биљана Плавшић, бивша чланица Предсједништва Републике Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске, постала предсједница Републике Српске, након што се, због међународног притиска и оптужби за ратне злочине и геноцид, повукао и у бјегство отишао Др Радован Караџић. Убрзо је дошла у сукоб са Момчилом Крајишником и Караџићем, који су и након повлачења са свих државних и партијских дужности остали веома утицајни. Сукоб је првенствено био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање сједишта ентитета, који је са ратног мјеста на Палама, мимо Устава, премјештен у Бањалуку.
Плавшићева је 3. јула 1997.године распустила Други сазив Народне скупштине РС, изабран на општим изборима 1996.године. Народна скупштина РС није прихватила ту одлуку и наставила је рад доношењем аката који ће касније бити поништени. Народна скупштина је 5. јула изгласала да јој се одузму овлаштења и пренесу на Врховни савјет одбране. Плавшић се, у међувремену, састала са специјалним изаслаником САД-а за бившу Југославију Петером Галбртајтом у Бањалуци и наставила да учвршћује своју подршку међународне заједнице.
Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић позвао је и Плавшић и Крајишника у Београд 25. септембра у покушају да ријеши кризу која је ријешена на ванредним изборима.
Портал „Соколац срце Романије“ ексклузивно у пет наставака доноси никад објављено писмо првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића из 1998.године.
Ако Српска демократска странка има грешака, онда су оне највише садржане у томе, што би рекао отац Саво, а и његов један добри и добронамерни владика, што није узела власт, није је чувала и ногама и рукама, и што је запостављала своје одане људе. Али, Српска демократска странка није формирана да би себи приграбила власт, већ да спаси народ.
Ударци које је примила ова Странка разорили би и знатно јачу структуру, у много дисциплинованијим народима. И поред тога, Странка се није поцепала, и то је још увек једина странка у бившој Југославији која се није поцепала. Она се осула, и можда ће бити јос осипана, али се поцепала није, и нестала није, и ниједан стари ес-де-есовац не верује да ће се то десити. То се не сме десити, ако ништа друго, због оних десетину хиљада Бањалучана који су се усудили да изађу на изборе и гласају за своју Српску демократску странку, коју су у том тренутку напустили сви а полиција завела терор против чланова Странке. Не сме се десити, јер је ова Странка и њен концепт српске државе једина нада целога Српства, а многи пољски, француски, јапански и други родољуби мисле да смо и једина нада човечанства. Нада да се мондијалистичком злу може супроставити и да се нације могу очувати.
Сваком старом члану Српске демократске странке срце се цепа кад види како смо склони да се самоптужујемо, да радимо себи о глави, да понекад покушавамо да у општој несрећи политички ликвидирамо понекога кога не волимо.
Није проблем у свестраној анализи стања, у критици и самокритици, у изналажењу решења. Проблем је у томе што смо склони да поверујемо како заиста не ваљамо.
А ко је то бољи од нас? У којој то средини има персоналних или политичких формација пред којима треба да се застидимо. Не мислим само на то ко има више заслуга од нас, него и чија је то листа боља од наше, чији је програм бољи од нашега, чије је држање људи боље од држања наших људи.
Нисмо ми ни један глас изгубили зато што је у нашим редовима неки неваљалац. Немамо ми таквих неваљалаца какви су добили гласове, рецимо, у Српцу или Челинцу.
Ми смо изгубили један број гласова зато што делујемо у најненормалнијим и најтежим условима у којима је икад деловала једна српска политичка странка. На томе да изгубимо изборе потпуно су радиле моћне машинерије које су успеле да сломе советску империју и многе друге земље.
Остали број гласова ми смо изгубили зато што нам је понестало вере и уверења; зато што смо били нехомогени и јавно и тајно иступали једни против других; зато што се нисмо понашали солидарно и бранили се од напада; зато што смо спустили руке, а остали у рингу, па нас је млавио ко је стигао; зато што се није радило; зато што и поред наредбе да се састају једном недељно, многи општински одбори нису имали састанке ни по неколико месеци, зато што смо прихватили идеју да смо лоши, да међу нама има много лопова и профитера; зато што смо почели да сумњичимо једни друге.
Они наши издајници, који су почели причу о нашем криминалу, сада не показују никакву гадљивост, већ у своје редове привлаче највећи олош, подкупљују га, прихватају подршку највећих профитера, уцењују, подмићују, примењују фашистичке методе, иду у отворену колаборацију, уводе окупацију земље и чине друга недела. Више је шачица њих учинила недела и зла овој земљи за шест месеци, него сви ес-де-есовци за шест година, од једних до других избора.
Српској демократској странци су подигране ђаволски лукаве и покварене игре, а ми смо склони да одиграмо онако како наш непријатељ подиграва и очекује. Нема ни једне опасности на коју нису рачунали: од регионалних до персоналних антагонизама. Свакодневно проучавају наше понашање, испитују ко је против кога, кога ћемо следећег жртвовати, ко је склон паду, подмићивању, ко је незадовољан.
Посебно су им занимљиви лично незадовољни људи. Од таквих незадовољника направљене су читаве странке, и сада се прави још једна. Кад је неко лично незадовољан у Српској демократској странци, у којој је свако напредовао онолико колико је хтео, осим оних који су се сами уздржавали, ради очувања „сваког Србина“ онда можемо имати слику од каквих се фрустрираних и неспособних људи праве те странке, које треба да нам буду конкуренција.
Понављам, не треба се залагати против самопроучавања и самокритике, али се треба устезати од самокажњавања и самоуништења.
извор: соколац
