Насловна Почетна Нешто паметно и на ДПС порталу: Хероји из бајке са Мојковца

Нешто паметно и на ДПС порталу: Хероји из бајке са Мојковца

На једном ДПС порталу освануо је данас текст о Мојковачкој битки и када сам очекивао да тамо све буде испревртано, гле чуда, текст је објективан и могао би га одмах потписати, као уосталом и остали Срби, али и они из области науке. Ваља се подсјетити тога боја који се баш у ове дане прије 104 године одиграо на брдима изнад Мојковца. Честитке ДПС порталу што ми је олакшао посао да пронађем прави текст о том боју!

На дашњи дан неизбјежно је подсјетити и на Мојковачку битку када је Црна Гора спасила Србију од пропасти. Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је била и посљедња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца касније Југославије.

Мојковачка битка је заправо завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца од октобра 1915. до јануара 1916. године. У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресијецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу. Главни дио аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље.

Други дио је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмјерених ка Ловћену.

Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели.

Укупан број војника у црногорској Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић.

Аустроугарска војска је ангажовала двије дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбјеђивале крила овим двијема дивизијама чинило је 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари.

Војска је била опремљена пушкама, тзв “маузерке”, затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедјела.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску. Али није знао за храброст и упорност Црногораца!

На удару 6. аустроугарског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до поподне.

Послије тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успијева да освоји Бојину њиву, али остали дијелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, чврсто су задржали непријатеља.

Освајањем Бојине њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану “мојковачких врата”.

Према процјени сердара Вукотића, сљедећи дан био је кључан, зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.

У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима.

У снијегом завијаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других.

Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и двије чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад.

У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића, који успијева да послије толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви.

Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године.

Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојину њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успио. Почињу и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по “сваку цијену” заузме Бојина њива.

Батаљон је отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ се није могао одупријети брзом продору Дробњака, који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.

Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен.

О јунаштву црногорске војске најбоље свједоче ријечи аустроугарских официра, учесника битке.

Пуковник Рихтер је записао да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова”.

Генерал Хецендорф, према сопственом признању, није очекивао да ће црногорска војска на Мојковцу пружити такав отпор и онемогућити његова дејства за одсијецање макар једног дијела српске војске у повлачењу. Много касније он ће рећи: “Борили смо се против јунака из бајке…”

Видјевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје посљедње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.

Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

“Иако залуд”, како је сердар Јанко Вукотић рекао у посљедњој поруци својим јунацима, битка је добијена и окончана 10. јануара, а слава оружја црногорске Санџачке војске у, како су га Црногорци називали, Вељем рату, крунисана је мојковачком побједом, као и спашавањем српске војске од пропасти!

Дијелови двије аустроугарске дивизије, 53. и 62, укупно 14 батаљона, заустављено је и натерано на повлачење. Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Црногорска Санџачка војска је била свјесна да је то битка за успјешно повлачење српске војске због чега аустроугарска армија није успјела да затвори “мојковачка врата”.

Та капија је остала слободна и када је српска војска већ преко Албаније избијала на море.

Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладњели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари.

Вијест о паду Ловћена неколико дана касније јделовала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора.

Настала је чудна ситуација у којој побијеђени непријатељ бјежи, а побједник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице.

Посљедње наређење штаба црногорске Санџачке војске издато је једном нареднику из Штитарице. Наредник се звао Новак Вуковић, а наређење је гласило: уништити сва оружја да не би користило непријатељу.

Топови су закопавани или бацани низ Тару, а један вод је читаву ноћ и дан сакупљао и доносио на гомилу топовске гранате, митраљезе, барут и муницију.

Када је све што се могло сакупило, наредник Вуковић је запалио барут. Услиједио је огроман пламен и експлозија која се чула све до Колашина, Роваца и Мораче.

Највећи значај Моковачке битке било је спрјечавање аустроугарске војске да пресијече повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, и даље ка Крфу.

Сердар Јанко Вукотић

Сердар Јанко Вукотић један је од првих школованих официра Кнежевине Црне Горе. Подофицирску и официрску школу завршио је у Модени (Италија).

У Првом балканском рату заповедао је Источним одредом, а у Другом балканском рату је био на челу дивизије. На почетку Првог свјетског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске.

За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916, неколико дана пијре распуштања црногорске војске. Послије капитулације одведен је у заробљеништво.

По повратку из заробљеништва примљен је у Војску Краљевине СХС, а 1926. је унапријеђен у чин армијског генерала. Умро је 1927. године у Београду, гдје је и сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу.

Извор: ЦДМ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Најновији чланци

Протести у Паризу: Грађани неће нови закон о безбједности!

Тензије и немири због усвајања Закона о безбедности настављени су у Паризу. Демонстранти су запалили фасаду централне банке. Како су саопштиле власти Париза, пожар је...

Има се, може се: ДПС милионер!

Имовина Демократске партије социјалиста (ДПС) износи око 2,2 милиона евра, показали су подаци који су достављени Пореској управи, пише "Дан". ДПС, како се наводи, нема...

Вучић са Брнабићевом и Селаковићем о Црној Гори и региону

Председник Александар Вучић заказао је за недељу састанак са премијерком Аном Брнабић и министром спољних послова Николом Селаковићем поводом најновијих дешавања у односима са...

Треба ли и њих протјерати: Сви предсједници влада након устава 1905. подржали Подгоричку скупштину! За уједињење био и принц Михаило!

Већина посланика предратне Народне скупштине Краљевине Црне Горе као и сви предсједници влада у Књажевини и Краљевини Црној Гори од доношења Устава 1905. године:...

Кнежевић: Одмах поништити срамну одлуку о протјеривању Божовића, они би да протјерају већинску Црну Гору!

Парламентарни Демократски фронт очекује да нова црногорска влада одмах поништи срамотну одлуку о протеривању из Црне Горе амбасадора Србије Владимира Божовића, изјавио је вечерас...