Аутор: Тихомир Бурзановић
Зимске олимпијске игре Милано–Кортина 2026 требало је да буду празник спорта, умјетности и универзалних олимпијских вриједности. Међутим, у политичком пејзажу савременог свијета, оне све више постају позорница идеолошких обрачуна, колективних санкција и лицемјерја које руши саму суштину олимпијске идеје. Најочигледнији примјер је забрана такмичења руским спортистима. Не по основу индивидуалне кривице, допинга или спортских преступа, већ по основу државне припадности.
Колективна казна, као концепт, није спортска мјера – то је политичка одлука. И она је, у сваком смислу, антиолимпијска. Али парадокс постаје још већи када се погледа дисциплина умјетничког клизања.
На папиру, на стартним листама стоје:
Италија: Сергеј Никитин и Наталија Акимова
Велика Британија: Николај Лебедев и Арина Маришина
Шпанија: Артјом Белоусов и Марија Анкшина
САД: Витали Мишкин и Светлана Марковскаја
Њемачка: Анатоли Собиров и Тамара Филипова
Турска: Павел Шапков и Ана Борисова
Имена говоре сама за себе. Руски језик. Руски културни код. Руски спортски систем. Руски стил школе клизања. Руски тренери. Руски методи рада. Руски спортски ДНК.
Али – стране заставе. То је суштинска шизофренија савременог спорта:
Руски спортисти су прихватљиви ако не носе руску заставу. Руски таленат је добродошао ако има „туђи пасош“. Руска школа је пожељна ако је деполитизована и избрисана као идентитет. Забрана Русији као држави не укида Русију као спортску цивилизацију. Она само гура њене спортисте у друге системе, друге репрезентације, друге заставе. Политика тако не уништава руски спорт – она га само маскира.
И то је кључни апсурд санкција: оне не штите спорт, него га лажно морализују; не бране правду, него симболе; не кажњавају одговорне, него таленат.
Умјетничко клизање је дисциплина естетике, дисциплине, хармоније, рада, жртве и савршенства покрета. У њој не постоје геополитичке границе – постоји само техника, музика, тело и дух. Руска школа клизања је историјски једна од најјачих на планети. Она није настала у Кремљу, него у дворанама, школама, клубовима, породицама, тренерским системима и култури спорта. Санкционисати то значи санкционисати саму идеју врхунског спорта.
Олимпијада у Италији тако постаје симбол једног новог поретка: свијета у којем је поријекло важније од квалитета, пасош важнији од талента, политика јача од етике, а декларативне вриједности замјењују стварне.
Ово није одбрана држава.Ово је одбрана спортиста. Ово није геополитика.Ово је питање правде.
Јер ако спорт није простор изнад политике, онда више није спорт. Ако Олимпијске игре нису универзалне, онда више нису олимпијске. Ако се таленат кажњава због заставе, онда систем није моралан – него идеолошки.
Руски спорт не може бити избрисан санкцијама. Он може бити само пререгистрован.Али свијет у коме се врхунски спортисти крију иза других химни није свијет правде – то је свијет лицемјерја. И зато ће умјетничко клизање у Италији бити најјачи доказ апсурда санкција: руски стил без руске заставе, руска школа без руског имена, руска доминација без руске државе.
Историја спорта памти шампионе. Политика памти декларације. А Олимпијске игре би требало да памте истину.А истина је једноставна: врхунски спорт не припада државама – припада људима.
