На данашњи дан, 2006. године, у притворској јединици Хашког трибунала за бившу СФРЈ, умро је од последица срчаног удара изазваног здравственим мерама Хашког суда, можда и најнеспособнији политичар у српској историји, Слободан Милошевић.
Као ординарни комуниста и Југословен, овај бивши банкар и супруг Мирјане Марковић, братанице Драгослава “Драже” Марковића, верног пса Титове диктатуре у Србији, као и кум моћног Ивана Стамболића, синовца још једног Титовог пса Петра Стамболића, на власт је дошао под призмом заштите српског народа од деценијског албанског насиља на Косову и Метохији.
Зашто кажемо да је Милошевић најнеспособнији политичар?
Просто зато што је као човек око кога се вртела сва власт у Београду, могао да реши питање положаја српског народа у време распада Југославије како је хтео. Међутим, као ортодоксни комуниста, Југословен и опортуниста његов главни мотив у тим кључним годинама био је очување власти, а све остало (изнад свих положај српског народа) било је у функцији очувања власти.
Милошевић није схватао време у коме је владао. У време распада комунизма и СССР, он се чврсто држао југословенства, комунизма и социјализма. Уместо да се окренуо обнови српске државности и монархије на принципима Карађорђеве и Милошеве револуције, он се држао АВНОЈ-а. Уместо да своју државу састављену од СР Србије и СР Црне Горе назове Србија, он је створио СР Југославију у нади да ће обновити и поново окупити Титове републике.
Највише му се може замерити на издаји и паду Републике Српске Крајине, издаји и санкцијама Србима у Републици Српској, препуштању Косова и Метохије страној окупацији, пуштању низ воду Старе Србије тј. Северне Македоније, свеопштој пљачки државе, осиромашењу народа, светском рекорду у хиперинфлацији, стварању данашњих тајкуна, ауторитарном начину владања уз изборне крађе, порасту криминала у земљи, промоцији кича и шунда у медијима, губитку српских савезника, присвајању целокупне имовине Савеза комуниста Србије његовом СПС-у, подршци и спонзорисању покушаја пуча у Русији 1993. године, осиромашивању и ојађивању наше војске која је неспремна дочекала НАТО бомбе, некоришћењу наше војске за помоћ српском народу изван Србије, итд.
Једину ствар за коју можемо данас да му одамо признање јесте његов потпис на Дејтонском мировном споразуму, којим је створена наша Република Српска (иако је предао огромне територије коју је ВРС ослободила пред Дејтон, укључујући и српске делове града Сарајева и омогућио стварање дистрикта Брчко).
Све у свему, председника Слободана Милошевића историја неће мазити и пазити. Штавише, временом и све већом дистанцом од његових дана, будући нараштаји имаће много јаснију слику о карактеру власти брачног пара Милошевић-Марковић.
Нажалост, све више се међу млађом популацијом, „родољубиво“ орјентисаном, шири мисао о страдалништву лика и дела Слободана Милошевића.
Оно што је сигурно јесте да кривицу због тих чињеница не треба да сваљујемо на народ, његов заборав, нити на такву омладину, већ на политичку елиту која је водила земљу и која је дозволила да зло Слободана Милошевића преживи. Криви су управо они који су се ’90-тих година борили против њега и његовог злочиначког режима државних убица, ангажованих криминалаца, „приватних“ банкара у служби државе, итд… да нису, због своје личне обести, похлепе и алавости, „историјским помирењем“, после свега што су издржали, поклекли, склопили пакт са његовим остацима да би дошли на власт, то зло данас не би било живо а сва ова писанија би била излишна. Да смо имали мало више снаге, као неки народи око нас, ми би судили и пресудили тој идеологији.
Данас би се знала и учила истина коју смо преживели те последње деценије 20 века, да комуниста Слободан Милошевић није никакав и ничији председник јер ни једне изборе, осим унутар комунистичке партије, није добио легално, већ крађом, узурпацијом народне воље, коришћењем државног апарата принуде, злоупотребом медија, забранама, уценама и претњама опозицији и политичким неистомишљеницима, затварањем противника под оптужбом о издаји, убиствима новинара, стварањем државних криминалаца, одржавањем државног апарата, не здравом привредом већ трговином оружјем, цигаретама и горивом са непријатељима – онима са којима смо тада били у рату и од којих су наши војници гинули, онима који су и протерали наш народ са вековних огњишта где га више нема, прављењем мафијашке државе у сред Европе и приватне прћије о чијим остацима данас, да и не говорим. Учили би да је његов син од џепарца подигао највећу дискотеку на Балкану а са својим противницима се обрачунавао моторном тестером. О женском делу владарске куће Милошевића да и не говорим, није примерено некоме ко жели да негује манире господина.
То нисмо учили нашу децу јер нисмо хтели да наљутимо његове остатке, следбенике, синове партије, укоровљене у нашим највећим предузећима „губиташима“…преживели су и постали још јачи и већи, као и сваки коров.
Склопивши пакт са ђаволом, они који су себе сматрали за носиоце демократије и промена у друштву мислили су да су довољно мудри да деценијско зло победе…врло су се преварили. Све оно што преживљавамо данас, унутар земље и у међународним односима, а посебно унутар државе која не функционише, последица је тога.
На данашњи дан је убијен први, демократски изабрани, председник српске владе у више од пола века. Шта год мислили о њему, његовој политици, личним својствима, слагали се са њим или не, он је то био, за разлику од овог првог, а победио је упркос свему горе наведеном. На жалост, нисмо далеко одмакли од тог времена а гаврани који су крештали над нашим главама и детињством поново се у јато скупљају.
извор: ројалистички клуб
One Response
Какав црни Србин, никад се није тако представљао, него само као Југословен и ватрени комуњара. Иначе, радио је за Америку и за Русију. Изгубио је све српске вјековне територије као на покеру, али уз велике људске жртве и материјално расуло. Хтио је да буде нови Тито и да ојача СКЈ, али се прешао. Није сахрањен онда кад је јављено, исто као и код Тита, него је умро касније и гдје о том другом приликом. Хаг је штитио све оне који су растурали своје земље, међу њима католика Шешеља. Сад су га убацили међу Србе да завађује и глуми јуначину поред казана. Отац Слободана Милошевића Светозар био је поштен и частан, завршио је богословију на Цетињу, али није радио као свјештеник, јер није хтио да сарађује с комунистима, него је предавао у Никшићу и послије рата у Бијелом Пољу. Светозар је био прави настављач јуначке лозе братства Милошевић из Љеворечких Тузи, Увћа, Лијева Ријека,а његови синови нијесу, нажалост, повукли на њега, него ја комунистичку ујчевину у Србији.